Истакнути историчари Љубомир Дурковић Јакшић и Ђорђије Ђоко Пејовић бивши ученици Цетињске богословије

Плејади знаменитих личности које су завршиле Цетињску богословију свакако припадају и два знаменита историчара – др Љубомир Дурковић Јакшић и Ђорђије Ђоко Пејовић. Обојица су, након завршене Богословије, уписали и успјешно окончали Богословски факултет; Љубомир Дурковић у Варшави (1934), а Ђоко Пејовић у Београду (у јулу 1940). Седам година старији од Пејовића, Љ. Дурковић је почео да се бави научноистраживачким радом између два свјетска рата, а Ђ. Пејовић послије завршетка до тад највећег свјетског сукоба. Као научни истраживачи остварили су блиставе каријере – Љубо Дурковић у Београду, а Ђоко Пејовић у Црној Гори; имали су звање научних савјетника, а највећи дио њиховог стваралаштва односи се на прошлост Црне Горе, прије свега на проучавање личности митрополита Петра Другог Петровића Његоша, његовог дјела и његовог времена. Обојица су се бавили и педагошким радом: Љубо Дурковић је био професор Богословског факултета у Београду (од 1947. до 1951. године, гдје је предавао Историју Српске Православне Цркве) и професор књижарства у Средњој библиотекарској школи у Београду, а Ђоко Пејовић је седам година био професор гимназије у Беранама.
Као истакнути историчари, познаваоци прошлости Црне Горре, сагледавајући историјске токове и процесе који су се на овом простору дешавали, они су јасно сагледали магистралне правце црногорског сепаратизма, његова исходишта и његову генезу. Залажући се за научну истину и научни поступак (како гласи један рад Ђока Пејовића) они су указивали на ненаучни, идеолошки мотивисани приступ историји Црне Горе од стране монтенегринских псеудоисторичара и публициста који су, нарочито од почетка седамдесетих година прошлог вијека, интензивирали активности у вези са конструисањем новоцрногорског идентитета. Говорећи о покушајима да се успостави такав идентитет, Дурковић и Пејовић су тврдили да се он изграђује на пропаганди и историјским фалсификатима. Инсистирали су на чињеници да је пресудну улогу у спровођењу националног и идеолошког конструисања националног црногорства међу православном популацијом Црне Горе имао спољнополитички фактор, а први Црногорци који су тај концепт прихватили и теоријски артикулисали његове основне поставке били су др Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија.
Љубомир Дурковић Јакшић (1907-1997) свакако је један од најзначајнијих српских црквених историчара; истраживач који је створио волуминозно научно дјело. По образовању је био теолог, правник и историчар, а по професионалној опредијељености историчар, један од наших највећих његошолога (у Пољској је 1937. одбранио докторску дисертацију на тему „Петар Други Петровић Његош“), велики познавалац и проучавалац старих српских књига, библиотекарства и књижарства. Љубо Дурковић је, такорећи, читав живот посветио науци. Огледао се у многим научним областима, а највише трага је оставио у његошологији, историји Српске Православне Цркве, библиографији и библиологији. Више од шездессет година интензивног стваралачког рада: научног, професорског, публицистичког, библиотечког – сврстава га у ред најистакнутијих српских црквених и културних дјелатника 20 вијека.

Као што смо назначили, најпретежнији дио његовог научног рада односи се на историју Српске Цркве. У оквиру те области Љубо Дурковић се бавио и проучавањем православног канонског права и проблема аутокефалије. Резултат тог његовог проучавања су и његови радови о канонском положају Цетињске митрополије у Српској Православној Цркви до 1918. године. Круну његових проучавања канонско-правног статуса Цетињске, односно Црногорске митрополије представља књига „Митрополија црногорска никада није била аутокефална“, објављена 1991. године. Дурковићево безмало шездесетогодишње научно-истраживачко искуство и умијеће, широко образовање и аналитичка минуциозност – евидентни су и у тој књизи. Та, по обиму мала, али по снази и убједљивости аргумената богата расправа, појавила се у вријме када су монтенегрински идеолози и политичари, из политичких и идеолошких побуда, кренули са радикалним оспоравањем достигнутих научних сазнања о историји Српске Православне Цркве на простору данашње Црне Горе. Једна од њихових конструкција, јесте теза да је Цетињска митрополија била аутокефална, што је био директан подстицај Љубу Дурковићу да објави ову расправу чији је сам наслов изричит, одречан, аподиктичан: Митрополија црногорска никада није била аутокефална.
Разматрајући у овој расправи специфичност положаја Цетињске митрополије у Српској Православној Цркви од времена насилног укидања Пећке патријаршије 1766. од стране Турака, па до њене обновр и успостављања редовног стања у СПЦ 1920. године – Љубо Дурковић отклања све недоумице у погледу интерпретације одређених исказа о наводној аутокефалности Црногорске митрополије. Он је зналачки скупио, рашчланио и објаснио многобројне чињенице које непобитно доказују да Црногорска митрополија никада није била аутокефална.

Др Ђорђије Ђоко Пејовић је рођен у Горњем Цеклину (општина Цетиње) 29. октобра 1914. године. Основну школу је завршио у родном мјесту, нижу гимназију у Подгорици, а шесторазредну Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу. На Богословском факултету Универзитета у Београду дипломирао је у јулу 1940. године. Професорски испит (историја) положио је 1952. године, а титулу доктора историјских наука стекао је на Филозофском факултету у Београду 1961. године.
Од завршетка Другог свјетског рата до 1952. године радио је као професор гимназије у Беранама, и директор гимназије у Даниловграду. Почетком 1952. постављен је за првог директора Архива Црне Горе, и на тој дужности је остао до 1964. године, када је прешао у Историјски институт Црне Горе. У Институту је остао до краја 1980. године, када је пензионисан. Имао је звање научног савјетника и био је секретар I одјељења Института (Изучавање историје Црне Горе до 1918. године). Био је ванредни члан Црногорске академије наука и умјетности.
Пејовић се научноистраживачким радом почео бавити по доласку за директора Архива Црне Горе. Његово научно истраживање било је разноврсно и веома широко. Интересовала га је политичка, културна и привредна историја Црне Горе 19. и 20. вијека. Почеци његовог научног стваралаштва везани су за проучавање привредне историје Црне Горе. Из те области је и његова докторска дисертација – Исељавање Црногораца у 19. вијеку, објављена 1962. године. Ова књига представља једно од Пејовићевих најзначајнијих дјела, тим више што се прије њега нико није у толикој мјери систематски бавио изучавањем овог крупног проблема из прошлости Црне Горе. Дјело је настало на темељу богате архивске грађе и доноси мноштво драгоцјених чињеница. У овом значајном истраживачком раду Пејовић је објаснио узроке исељавања из Црне Горе. Бавио се и проучавањем и аграрне политике црногорске Владе у крајевима ослобођеним ратом 1876–1878. и Балканским ратовима 1912/1913. године. Тој проблематици Пејовић је посветио седам значајних научних прилога на око 250 страница, објављених у ,,Историјским записима“.
Друга крупна област Пејовићевог научног стваралаштва јесте просвјета и култура Црне Горе у 19. и 20. вијеку. Тој тематици Пејовић је посветио двије обимне књиге: Развитак просвјете и културе у Црној Гори 1852–1916. године и Просвјетни и културни рад у Црној Гори 1918–1941. године, као и петнаест чланака. Ове књиге имају енциклопедијски карактер, јер је у њима (на основу архивске грађе, штампе и литературе) регистровано све што се збивало на пољу просвјете, културе, па и науке на простору Црне Горе у 19. и 20. вијеку.
Трећа крупна област коју је Ђоко Пејовић научно обрађивао јесте политичка историја Црне Горе. Године 1973. објављена је његова књига Политика Црне Горе у Затарју и Горњем Полимљу, у којој је он, на основу богате и разноврсне архивске грађе, обрадио национално-политичке планове Црне Горе у поменутим областима, које су се налазиле под турском влашћу. А његово најзначајније дјело Црна Гора у доба Петра I и Петра II (495 страна) капитално је дјело не само овдашње историографије, него и укупне српске и југословенске историографије.
Четврта област у којој се Пејовић такође успјешно огледао јесте историографија Црне Горе. Тој теми је посветио неколико прилога и тиме ударио научне темеље црногорске историгорафије. Обрадио је часопис ,,Записи“ и ,,Историјски записи“, као и неколико појединаца који су се у Црној Гори бавили историјском науком (Марко Драговић, Живко Драговић, Душан Вуксан, Павле Ровински). Смрт га је предухитрила да не заврши монографију о Лазару Томановићу.
Црногорска академија наука и умјетности објавила му је књигу Друштвено-филозофски погледи у Црној Гори од почетка XIX до средине XX вијека.
Осим наведених књига, Ђоко Пејовић је имао још неколико вриједних подухвата значајних за науку. Као први директор поставио је темеље Архиву Црне Горе на Цетињу и организовао у њему рад на сређивању и прикупљању архивске грађе. Организовао је рад на издавању два за науку врло значајна зборника докумената: Паштровске исправе XVI–XVIII вијека и Црногорске исправе XVI–XIX вијека. Био је члан редакције неколико научних и стручних часописа – ,,Архивиста“, ,,Југословенског историјског часописа“, ,,Просвјетног рада“, одговорни уредник ,,Историјских записа“ (1963-1966). Од 1966. до 1976. био је члан редакције ,,Историје Црне Горе“. У Црногорској академији наука и умјетности водио је неколико научних одбора. Био је предсједник Друштва историчара Црне Горе.
Пејовићев бескомпромисни однос према научној истини, посебно је дошао до изражаја у излагању на округлом столу организованом 19. јуна 1981. године у Подгорици (тадашњем Титограду) о теми ,,Етногенеза Црногораца и марксистичко одређење нације“, а поводом изласка из штампе књиге др Шпира Кулишића ,,О етногенези Црногораца“ (Побједа, Титоград, 1980). Пејовићево излагање, насловљено ,,За научну истину и научни поступак“, објављено у часопису ,,Пракса“ (бр. 4, 1981), представља научну критику ненаучних ставова групице црногорских сепаратиста који су крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. вијека покренули организовану акцију фалсификовања историје Црне Горе и тумачење њене прошлости у духу Штедимлијине и Дрљевићеве великохрватске доктрине, а све са циљем ширења србофобије и потискивања српског идентитета. То се поклапа са буђењем и успоном хрватског национализма (Маспока), када долази и до приближавања хрватских и црногорских сепаратиста, у оквиру Савеза комуниста. Групица црногорских ,,етногенетичара“, са чијим ставовима полемише Ђоко Пејовић, уживала је свесрдну подршку утицајних политичко-интелектуалних кругова у Хрватској, од којих су добијали не само финансијску помоћ, него и научна звања (Војислав Никчевић, Данило Радојевић и Радослав Ротковић су тих година докторирали у Загребу). Хрватски националистички листови и часописи широм су им отворили своје странице, па су они у гласилима Маспока (,,Језик“, ,,Критика“ и ,,Вјесник у сриједу“) реафирмисали Штедимлијине тезе о томе како су Црногорци етнички, језички и културолошки потпуно различити од Срба. Критикујући њихова гледишта, Ђоко Пејовић истиче да су ,,ваннаучни мотиви С. М. Штедимлије, изражени у мноштву његових брошура о питањима црногорске историје и културе, од 1932. до 1941. па и у току Другог свјетског рата, углавном добили заслужену оцјену“, и потенцира да је ,,преиначавање чињеница, њихово фалсификовање и заобилажење најтежи облик негирања историје једног народа“.
Пејовић се аргументовано осврће и подвргава критици неколико конкретних подухвата црногорских сепаратиста који се односе на фалсификовање некиих догађаја из црногорске прошлости, као што је текст Бранка Бањевића о Барском родослову, објављеном у једном часопису за младе. Пејовић указује и на Бањевићева огрешења учињена према Његошу у књизи Његошевих стихова и мисли коју је приредио под насловом ,,Плам у пламу“, а у којој је цензурисао Његоша на начин што је изоставио све Његошеве стихове који садрже ријечи: српство, српски, Косово, Лазар, Обилић, Карађорђе, Југовићи, Топлица, Косанчић, Видовдан, Шумадија. Ђко Пејовић истиче да таква огрешења ,,представљају изузетну, просто несхватљиву појаву, управо незапамћен фалсификат с очигледним, крајње недозвољеним и вишеструко штетним тенденцијама“.
У том свом излагању Пејовић полемише и са тезама др Драгоја Живковића (изнесеним тада у новосадском ,,Дневнику“) који је тврдио да је српство у Црној Гори синоним вјерске припадности православљу, а не етничке припадности српском народу, те да Његош и остали наши владари тога нијесу били свјесни. Ђоко Пејовић, тим поводом, поставља реторичко питање: ,,Може ли се прихватити тврдња да су Црногорци са својим најумнијим главама на челу, у 18. и 19. вијеку, у јеку изванредно значајних збивања на Балкану, посебно ослободилачке борбе Црногораца, били људи помућене свијести о свом поријеклу. Ето, с каквим још појавама морамо да имамо посла!“. А за Кулишићеву књигу ,,О етногенези Црногораца“ Пејовић наглашава да је ,,написана супротно свим основним појмовно-методолошким принципима, без чије се примјене посебно овако сложена проблематика уопште не може нимало успјешно разматрати. Она је због овога и многих закључивања које садржи заиста научни, издавачки и рецензентски промашај.
О Пејовићевој задивљујућој радној енергији и посвећености историографији свједочи његових шест књига и велики број научних и стручних радова, чланака, осврта и приказа објављених у периоду од 1954. до 1982. године.
Нема, дакле, никакве сумње да су Љубомир Дурковић и Ђоко Пејовић били чувари Његошевог наслеђа и завјета, и да су у свом научноистраживачком раду били посвећени исључиво научној истини.