Професор Цетињске богословије о. Драган Станишић учестовао на Међународној конференцији у Египту

Професор Цетињске богословије о. Драган Станишић учестовао на Међународној конференцији у Египту

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и егзарха свештеног пећког трона г. Јоаникија Мићовића, протојереј-ставрофор проф. Драган Станишић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и парох подгорички учестовао је на Међународној конференцији у Шарм ел Шеику у Египту у организацији Међународног фонда духовног јединства народа.

Овогодишња конференција коју организује Међународни фонда духовног јединства народа, је двадесет девета по реду и трајала је неколико дана, а радни дио у којем су учесници излагали своје реферате одржанм је од 11-13. децембра 2023. године.

На почетку све присутне поздравио је предјсдник Међународног фонда духовног јединства народа проф. др Валериј А. Алексејев.

У програму овогодишње међународне конференције под називом „Ко ће сјединити разједињени свијет: традиционалне вриједности или вјештачка интелегенција“ учестовали су бројни учесници из више земаља, посланици, епископи, свештеници, теолози, филозофи, социолози, политиколози, релиогиози, представници помјесних цркава, званични представници бројних држава и међународних организација, новинари,  који су сваки на свој начин говорили о веома важној и занимљивој теми, дајући одговоре на питања која се тичу савремених голбалних проблема. Сва излагања и реферати биће штампани у зборнику са овогодишње међународне конференције.

Професор Цетињске богословије и парох подгорички протојереј-ставрофор Драган Станишић говорио је тему: „Расцјепканост савременог свијета и могућност синтезе.  Осврт на  улогу вјештачке интелигенције“.

У прилогу дајемо и реферат у цјелини који је протојереј-ставрофор Драган Станишић говорио на конференцији.

Протојереј-ставрофор проф. Драган Станишић: „Расцјепканост савременог свијета и могућност синтезе. Осврт на  улогу вјештачке интелигенције“

РАСЦЈЕПКАНОСТ САВРЕМЕНОГ СВИЈЕТА И МОГУЋНОСТ СИНТЕЗЕ. ОСВРТ НА УЛОГУ ВЈЕШТАЧКЕ ИНТЕЛЕГЕНЦИЈЕ

Уважени учесници и домаћини овог сусрета, желим да вас све поздравим и да се захвалим на позиву и изузетној прилици да својим прилогом дам мали допринос теми: Расцјепканост савременог свијета и могућност синтезе.  Осврт на  улогу вјештачке интелигенције.  

Моје име је Драган Станишић. Свештеник сам Српске православне цркве у Подгорици (Црна Гора) и професор Пастирског богословља у Богословији на Цетињу. Преносим вам поздрав и благослов надлежног архијереја митрополита Јоаникија и поздрав Његове Светости патријарха српског Порфирија.

Овдје желим да поменем и блаженопочившег митрополита Амфилохија, који је током тридесет година свог пастирског рада  у Митрополији Црногорско-приморској дао велики допринос јединству Православља и увијек наглашавао колико је велика важност руског народа у том смислу. Он је у томе слиједио једног ранијег претходника, светог Петра Цетињског, чије се цјеловите мошти налазе у Манастиру цетињском, гдје је и сједиште Митрополије.  Свети Петар је, пред смрт, својим наследницима рекао: Молите се Богу и држите се Русије! И заиста, сви епископи који су били његови наследници (већ готово три вијека) остали су вјерни том завјету љубави према Русији.

Савремени изазови поводом улоге Цркве у свијету све су тежи. Покушава се умањити значај Русије не само у свјетским токовима, већ и у духовним . Огромна духовна ризница и светиње руског народа су на удару. Свијет трага за неким путевима који заобилазе Русију или воде расцјепкавању Руске земље. Санкције, изолација, бојкот, чак и рат против Русије – су  тенденција, нажалост,  великог броја западних система и земаља. И не само њихова тенденција, већ имамо  страшан притисак и уцјене на мање и сиромашне земље да се укључе у непријатељство према Русији. Надамо се да ће овај наш скуп у Шарм ел Шеику, који организује Фонд  духовног јединства православних народа, дати свој допринос у заштити духовних и геополитичких вриједности које баштини руска цивилизација. Пријатељство са Русијом  допринијело је више пута у историји миру у свијету. Многе државе могу захвалити Русији за ослобађање од окупатора. Други свјетски рат је примјер тога. Када је технологија и машинерија индустријских  револуција 19. вијека сасвим  добила разарајуће  размјере, које су свој замајац добиле у 20-ом вијеку, и настала пријетња пропасти човјечанства, помогла је  Русија, и то, чак, она Совјетска Русија, иако је била богоборна и сурова према сопственој  духовности и хришћанским вриједностима.

Ова наша данашња тема подсјећа на значај  провјерених и драгоцјених вриједности, које често називамо конзервативним. Заиста је инспиративно и, са друге стране, питање вјештачке интелигенције, као једне нове законитости сазнања и вредновања. То нас, такође, уводи у једну нову реалност, која може значајно утицати на расподјелу моћи у свијету, а самим тим и на формирање односа снага и новог свјетског поретка. Историјске паралеле можемо наћи у научним открићима које су утабале пут европском колонијализму или хладноратовској расподјели снага у свијету. Развој вјештачке интелигенције може имати далеко већи утицај на геополитику него што су то имали претходни крупни научни искораци.

Може се рећи да је ова тема актуелна управо у овом времену, када је свијет сасвим усталасан и подивљао од удара многих олуја –  помама за влашћу и богатством овога свијета. Последице су дезинтеграција и супарништво, па и ратови међу државама, народима, религијама и самим људима свакодневно. Осјећање праведности, које имамо наглашено већ код античких  философа, Платона и Аристотела, чини се да у савременим бурним догађањима све више блиједи.  Праведност као право јачег помиње један бијесни говорник  у Платоновој Држави звани Трасимах. Сократ улаже огромне напоре доказивања  да га од таквог схватања одврати. Бранећи истински појам праведности, Сократ долази до тога – како треба остати праведан и у случају кад царује неправда. Шта то значи – кристално показује и приказује само Хришћанство.  Апостол Павле у посланици Коринћанима каже: Свачије ће дјело изаћи на видјело (1. Кор.3,13).  Он каже: Кад хуле на нас, молимо (1.Кор.4,13). Још каже:  Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? (1. Кор. 6,9) Даље, наводи  да то неће ни лакомци ни идолопоклоници. У првим вјековима ране Цркве имали смо мученике који су побиједили  идолопоклонике, неправедне судије, тако што су упркос ударима и гоњењима остајали  вјерни , праведни, побожни, и у свему били слични Христу на Крсту Распетом и из гроба Васкрслом.

У вријеме Константина и Јелене, равноапостолних  царева, хришћанска вјера се слободно изражава и Црква врши значајан допринос самој држави. Постоји узајамна пожртвованост поводом опстанка и духовног и световног уређења. Значај државе за одбрану црквених установа и поретка на Првом Васељенском сабору је благотворан. Касније, током Византијског царства, то се наставља али бива и невоља од царских власти, нарочито у вријеме иконоборства. Иконоборачки цареви током седмог вијека прогонили су и убијали  хришћане, љубитеље икона,  чак  горе од незнабожних  царева који су владали  у прва два вијека. Ипак је побиједило Православље, иконе су одбрањене сасвим када је свети Јован Дамаскин  и теоретски  истакао аргумент да је поштовање икона уствари потврда оваплоћења, очовечења Сина – другог лица Свете Тројице. Икономрзитељи  су просто били уплашени од могућности јединства Бога и човјека; поимали су Бога као удаљено биће и човјека као недостојна да оствари блискост са Њим – како су жељели и вјеровали  иконописци.  Иконопис у каснијој историји Цркве, нарочито у Православљу,  све до данас постао је основна истина црквености и молитвености.  Икона, као истина о вези и јединству  небеског и земаљског свијета, уврштена је у ризницу лијепог и узвишеног свеукупне културе  човјечанства. Света Тројица Андреја Рубљова већ је постала опште прихватљиво  добро људске цивилизације. То је  умјетност која одсликава божанску истину и отвара прозор у горњи свијет (Павле Флоренски). Расцјепкани и расијани дух  модерног свијета увелико потиче од иконоборства, забране изображења божанског и људског лика.

Византијске иконе, чувене по својој љепоти и свјетлости, живописане су и по свим храмовима словенских земаља . Код нас, у храмовима Српске православне цркве,  имамо мотиве који су бесцен благо црквене умјетности: Студеничко Распеће, Милешевски Бијели анђео , Пророк Илија у манастиру Морачи, живописи у манастирима на Косову и Метохији: Дечанима, Пећкој патријаршији, Грачаници и др. Русија је пребогата чудотворним иконама које су спасоносно  пропратиле низ драматичних догађаја  руског народа кроз историју. Што је у Русији било више чудотворних и мироточивих икона, то су икономрзитељи више уводили санкције и наметали непријатељства. Тако и данас, видимо унезверене походе на цркве и манастире и црквени поредак у чувеној Кијевопечерској лаври.

У самом Јеванђељу се каже  поводом људске неправде да  је кнез овога свијета Сатана. Мисли се на пали свијет који потиче од Адамовог преступа, од Каиновог братоубиства, од Содома и Гомора, од Јуде издајника. Такав свијет не воли поклонике и љубитеље божанског и људског лика. Каже Господ својим ученицима:  Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет (Јев. Јн, 15, 18-19).  А апостол Јаков поручује:  који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак, 4,4). Несумњиво постоји зло у свијету али  још јаче дјелује и добро, које је од Бога. Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца свјетлости (Јак, 1,17).  Ове ријечи понављају се и на Светој литургији, служби на којој благодаримо Богу за сва добра којих нас је удостојио. Најприје благодаримо за своје постојање, живљење, вјеровање и покајање, за крштење, за причешће – које је јединство са Богом, присно и истинско , које је храна бесмртности. На богослужењима у Цркви понављамо и возглас Мир свима; то су ријечи самога Исуса Христа.

Благодарење и иконопоштовање су претпоставке мира по Богу. Што је мање благодарења и љубави, то је више немира у свијету. Супротност врлинама су пороци. Нијесу исто побожност и безбожност, мудрост и глупост, невиност и разврат, љубав и мржња, Христос и Антихрист. Расцјепканост свијета је показатељ борбе ових супротности које нијесу престале ни самим доласком Христовим у свијет.  Иако је Он Спаситељ свијета и Онај Који је побиједио свијет, расцјепканост и супарништва су и даље евидентни у свијету. Јевреји су очекивали и даље очекују неког Месију који би био господар овог расцјепканог свијета. Али, Христос каже да Његово Царство није од овог свијета и блаженство праведних  описује кроз приче о Царству небеском. Прича о богаташу и Лазару  најстрашније говори о разлици мјерила на небу и на земљи. Прича о пет мудрих и пет лудих дјевојака говори о разлици између Цркве и свијета. Мудре дјевојке су душе  и народи који су се уневјестили Христу, а луде дјевојке су луди народи и душе који нијесу благодарили за добра и за врлине, који су самим тим  некултурни и невјерни. Јеванђелско схватање или вјеровање истине  и правде , љубави и савршенства  има мисионарску димензију, у смислу проповиједи добра, а не изједначавања добра и зла или помирења са злом. Постојање зла у свијету  само је привидно пораз човјека и самога Бога. Смрт је побијеђена тек када је сами Бог добровољно окушао смрт, устао из гроба  и јавио се као Васкрсли . Јављао се својим ученицима 40 дана, до свог Вазнесења, управо у том палом свијету.

Мир у свијету , божански мир је присутан али није наметљив и агресиван. Имају га они који више вјерују у живот него ли у смрт, који су љубитељи врлине , који творе заповијести о љубави према Богу и својим ближњима. Питамо се: ко су наши ближњи у овом свијету? Знамо да нам је најближи и свој, најприје, Васкрсли Христос. Тако је  и онда када то нећемо да знамо. Имајући љубав Христову, ми имамо и способност да волимо ближње. Љубав је благотворна,  не мисли о злу и радује се истини, каже апостол Павле у посланици Коринћанима. То значи, Истина је спасоносна и зна узрок  сваке  расцјепканости и супарништва.

Властољубље и среброљубље често бивају  узрок немира и ратова у свијету. Проблем савременог свијета је исти као и у свим ранијим вјековима:  раскорак између ријечи и дјела. Није довољно само говорити о љубави  већ је ваља и имати, пројавити. Данас  имамо системе, државе, организације чији су наративи украшени лијепим ријечима о правди и правима, слободи и демократији, а онда када им повјерујете, запљусну вас бомбама и то здружено, одједном, десетине моћних  империја. Долазим управо из земље Србије и Црне Горе, гдје су не тако давно била  бомбардовања  и разарања. Касније, имамо слично и у другим земљама , чега смо сви свједоци већ трећу деценију.  Србији је послије тих страшних удара отет дио територије, Косово и Метохија. И неправда иде дотле, да имамо  притисак на власти наше земље да се  одрекне своје свете земље и свечано потпишу признање лажне државе Косово.  На свјетском нивоу  и у Уједињеним нацијама Русија је исказала противљење признању Косова и српски народ јој је бескрајно захвалан.

У светом Јеванђељу читамо да ми овдје немамо постојана града, већ је наше живљење на небу. Ту истину  о небеским стремљењима православних хришћана у Србији опјевао је народни пјесник  поводом боја на Косову 1371. године.  Пјесма каже да је земаљско за малена царство, а небеско до вијека и у вјекове вјекова. Из тог опредјељења за небеско и вјечно настао је Косовски завјет. Српски кнез Лазар у тој пјесми радије бира Божије царство него ли свјетско, привремено. Они који су остајали вјерни том завјету  славили су Видовдан сваке године као спомен Косовског завјета. Видовдан је код Срба друго име за Педесетницу, која је догађај Силаска Светог Духа на апостоле или Откривења Свете Тројице.  Икона Свете Тројице Андреја Рубљова, кога смо већ поменули, настала је у Русији која је благословена и славна земља. Све оно што потиче од Видовдана, од Оца Сина и Светог Духа – Русија чува и брани, јер све то и има. Има Александра Невског, Сергија Радоњешког, свете војнике, цареве, писце , витезове , иконописце, пјеваче, музичаре. Русија има светог Серафима Саровског и свету царску породицу Романов. Русија има и Дарју Дугин, и све јој је то на небу, у божанској и вјечној слави. Нажалост, у расцјепканом савременом утилитарном  свијету  све је мање идеала  и свијетлих визија о будућности човјека, породице, народа и спасоносног заједништва.

Смисао људског живота је у нади бесмртности и радости спасења, говоре нам аскетски писци које нам је подарила управо ова Синајска земља, гдје смо дошли. Свети Григорије Синаит  је наглашавао узвишеност човјека, поводом његове словесности и обдарености умом. Дакле, један монах са Синаја у 13. вијеку бавећи се Божанским енергијама говори о важности интелигенције код човјека. Гријех може да помути словесност. Интелигенција без добре воље, племенитог духа и чисте душе изокреће се у своју супротност, каже овај писац.

Захваљујем се на пажњи и желим вам добро расположење и ведрину духа.