Стефан Д. Петровић: „Милостиви су људи који су нас милостивости учили, а сада је дошло време да показујемо милостивост према људима праштајући им без размишљања, јер нама Господ прашта много!“

Стефан Д. Петровић: „Милостиви су људи који су нас милостивости учили, а сада је дошло време да показујемо милостивост према људима праштајући им без размишљања, јер нама Господ прашта много!“

Високопречасни оче изасланиче, Ненаде, драги нам оче ректоре Благоје, часни оци, професори, благочестива господо хришћанска: Христос Воскресе!

Овај тренутак у којем говоримо већ је у вјечности, јер су се наши професори током цијелог нашег боравка овдје трудили: не само да нас спремају за даљи живот и наставак школовања, већ су све своје моћи оријентисали да нас воде до ,,Пута, Истине и Живота” говорећи нам о примјерима оних који су нас овдје и привели; доказујући нам и својим примјером да је сваком човјеку дата снага да се бори са својим слабостима Снагом Онога Који Је у нама.
Петогодшњи боравак у граду који је под покровитељтвом Мајке Животодавца Који се ради нас понизио узевши обличје слуге, чувао нас је у заједништву. Заједништву са старијима, заједништву са млађима када је за то дошло вријеме, али нас је највише утврђивао у једномишљу, јединству саборности и слоге са својом браћом од којих се сада растајемо тијелом, али не и молитвом.
Иако је указана част припала мени да се обратим у име разреда, јаче је од мене, и морам напоменти да се осјећам привилегованим што сам растао као дио ове генерације који су од почетка били ту једни за друге у најважнијим тренуцима, увијек били ту као подршка и као људи који имају наде. Овом приликом се захваљујем Господу који нас је саставио и који нас је градио, који нас гради и који ће нас градити!
Пријсећајући се почетка нашег познанства, пријемног испита 2. јула 2019. и Светог Јована Шангајског, Светога Јована Владимира кога прослављамо на дан када су почели последњи моменти нашег заједничарења у школи, Светог Јована Крститеља поред чије руке учисмо да славимо Онога Који је њоме у Јордану крштен, на чији празник Трећег обретења главе завршисмо заголицало је моје интересовање што се сви зову Јован. Крај кивота нашег најбољег учитеља Светог Петра Цетињског тражили смо етимологију имена Јован и сазнали да значи: Бог је милостив. Милостив је, дакле, Пастир Добри, милостиви су људи који су нас милостивости учили, а сада је дошло време да показујемо милостивост према људима праштајући им без размишљања, јер нама Господ прашта много!
Многомилосрдни се увијек стара да имамо добре примјере и добре вође. Имали смо част живјети поред митрополита Амфилохија, а поред њега и тројицу ректора: Митрополита Јоаникија, оца Гојка Перовићa и садашњег ректора високопречасног протојереја Благоја Рајковића коме смо остали дужни да се захвалимо, јер се залагао за нас и био нам милостив. Знамо да није много, али спремили смо један дар надајући се да ћете му се веселити и радо нас се сјетити.
На челу нас малих био је разредни старјешина господин професор Зоран Дубљевић коме смо неизмерно захвални за сваку ријеч поуке, за сваки савјет од којих се баш често издвајао онај да не замјерамо никоме ништа. Тако и ми, опраштајући се сада на овај раскрсници која нас води на нове путеве желимо да Вам уручимо један мали знак пажње надајући се да ћете нас се по добру сјећати и да ћемо се окупљати када год буде било прилике за то!
Слава Богу за све!

Стефан Д. Петровић, дипломирани цетињски богословац
и будући студент Московске духовне академије

Говор на свечаном ручку поводом испраћаја ученика XXVIII генерације обновљене Цетињске богословије (2019-2024) у суботу 8. јуна 2024. године