ПУТОПИС У ЈАСЕНОВАЦ УЧЕНИКА ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА БОГОСЛОВИЈЕ

Са благословом Његовог Високопреосвештенства  Митрополита Црногорско-приморско г. Амфилохија IV разред Цетињске богословије кренуо је 8.марта на поклоничко путовање у Јасеновац са својим разредним старешином  г. Аполоном Мишченком и професором  Благојем Рајковићем, који су предводили екскурзију. Са Цетиња нас је ипратио наш стари вјерни друг, који нас никад не оставља саме, киша, који нас и на овом дугачком путовању није напустио.

Прва светиња коју смо посјетили био је манастир Тврдош. У манастиру нас је дочекао јеромонах Димитрије који нам је укратко испричао историјат овог манастира, који је посвећен Успењу Пресвете Богородице. Да овај манастир није имао лаку историју свједочи нам податак да је рушен 6-7 пута. У манастиру се налазе стари темељи из доба Св.цара Константина и мошти-рука Св.Јелене Анжујске. Ту смо имали прилику да се сусретнемо са владиком Атанасијем Јевтићем, умиревљеним епископом захумско-херцеговачким, који је ученицима причао своје успомене из свога школовања, као и више поучних прича и свједочанстава из живота. Обишли смо и једну малу капелицу која се налази близу манастира. У њој се налазе кости монаха а преко пута на једној полици њихове лобање.  Лијеп детаљ  јесте и то да је Владика Атанасије скупљао годинама разно камење из читавог свијета враћајући се са многобројних путовања и доносећи их у манастир Тврдош, уградио их је у изградњу ове необичне капелице. Наравно пробали смо и чувено Тврдошко вино које је својим квалитетом и укусом заиста потврдило све оне позитивне приче које о њему круже.

Пролазећи тим путем нисмо пропустили прилику да свратимо у Попово поље,родно мјесто Св.Василија Острошког. На мјесту рођења саграђена је црквица која је посвећена управо Св.Василију. Недалеко од ове црквице налази се гроб мајке Св.Василија, Анастасије Јовановић који смо такође обишли. Међутим, пошто вријеме не чека, морали смо да наставимо даље, пут Мостара и административног сједишта садашњег епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Григорија.

У Мостару нас дочекују два свештеника и један ђакон. Тренутно они воде велику бригу око изградње великог саборног храма, Свете Тројице, и епархијског двора , који су срушени у последњем рату.

Лијепо угошћени од домаћина у владичанском двору, након тога, заједно са својим професорима и свештеницима, прошетали смо старим градом Мостаром, направивши неколико фотографија, и на чувеном новообновљном мостарском мосту. На поласку смо добили по једну књигу пјесама, чувеног српског пјесника, Алексе Шантића, која ће нам свакако бити од користи.

Настављајући даље из Мостара смо се упутили ка Бањој Луци, гдхе смо и ноћили, да би смо већ сјутра дан пристигли на свету литургију у Јасеновац. После службе у јасеновачкој цркви посјетили смо музеј и некадашњи комплекс логора Јасеновац, познатијег и као логор без повратка. Све оне приче и извјештаји преживјелих мученика, оне страхоте које су се на том мјесту дешавале, биле су пред нама. Некада на папиру читане са посебним осјећањима а данас посматране са великим жаљењем за огромним бројем невино пострадалих Срба. Број од 46.000 пострадалих Срба био је толико минимизиран, да је понижавајући.

Како нам то налаже Црква и наша хришћанска вјера, пред огромним јасеновачким спомеником који се тамо налази, учинили смо и помен тим жртвама, који су канонизовани као нови Српски мученици. Наравно прешли смо и на другу страну комплекса логора Јасеновац, Градину, гдје нас је наш водич  Димитрије упознао са догађајима који су се ту дешавали. Ту се налази велики комплекс масовних гробница које као да још чекају достојно извињење њихових починитеља. Имали смо прилику да видимо и оне страшне казане гдје су усташе од српског народа правили сапун. Ипак поред нашег личног убјеђења да самим својим долазком  одајемо почаст пострадалим невино убијеним Србима, и са њима се саосјећамо, морали смо да кренемо назад.

На путу назад свратили смо у Козарску Дубицу, гдје смо веома гостољубиво примљени од протојереја-ставрофора Гојка Слијепчевића и његове попадије. Након кратког предаха наш пут се наставља до Цркве у Драксенићу. Та Црква је позната и као „гробље мозгова“ јер су усташе у њој убили 360 Срба, а крв је по извјештајима свједока, прелазила праг Цркве. Одмах поред те Цркве налазе се гробови тих мученика а и нова Црква која је саграђена по узору на стару. Ни у Дракулићу српски народ није било поштеђен, гдје су под видом хуманитарне помоћи побијени и стари и млади. Исту судбину доживјела су и села Шарговац и Мотике. Све то нам је лијепо објаснио свештеник Срђан Рољић који нас је дочекао у Дракулићу, и испричао ту не баш тако кратку крваву историју Срба.

Још под утисцима српских стратишта, долазимо у манастир Моштаницу, гдје нас дочекује игуман Василије који је у манастиру око 40.година. Заиста било је пријатно и лијепо искуство упознати га, јер самом својом гостољубивошћу и пријатношћу позива народ у ту светињу. Као мали поклон добили смо од њега разгледницу са сликом манастира.

Ујутру смо присуствовали Св.литургији у храму Христа Спаситеља у Бањалуци. Од народа у храму смо примљени са великим одушевљењем. Ту смо отпјевали тропар Св.Петру Цетињском и Св.Василију Острошком  како би њихову  славу пренијели и у крајеве Републике Српске. Имали смо ту част да одемо у Цркву Св.Тројице и цјеливамо мошти Св.епископа бањалучког Платона који је такође пострадао од усташке руке.  Са благословом надлежног епископа Бањалучког г. Јефрема, свештеник Драган Максимовић, старешина Саборног храма Христа Спаса и остали свештеници су нам приредили и свечани пријем. На пријему смо били љубазно дочекани, добивши пригодне поклоне од домаћина, и овом приликом пренијевши и поздраве и поклоне од нашег Митрополита Амфилохија, свештенству и вјерном народу града Бања Луке.

Даље нас је пут водио ка Соколцу, садашњем сједишту Његовог Високопреосвештенства  Митрополита Дабробосанског г. Николаја.

Ту смо обишли Цркву Св.пророка Илије, сједиште дабробосанске митрополије, и присуствовали вечерњој служби на којој смо пјевали. Црква је у Другом свјетском рату била окупирана од стране усташа,а Италијани су је претворили у коњушницу. Заједно са парохијским свештеницима, сутрадан смо отишли да обиђемо војничко гробље „Мали зејтинлик“ такође на Соколцу. То су гробови бораца из Отаџбинског рата а има их 982 који су ту сахрањени заједно са својим породицама. Многи од пострадалих нису проживјели ни пола животног вијека што свједочи да су и ти млади момци имали лавље срце кад је одбрана отаџбине у питању. Одатле смо отишли на Равну Романију у манастир Св.Георгија, гдје смо љубазно дочекани и од игумана манастира  јеромонаха Андреја. У томе манастиру налазе се плоче са именима 4000 погинулих бораца и неколио десетина имена оних који су одведени у логоре. У веселом друштву јеромонаха Андреја били смо око пола сата а затим свој пут наставили ка Сарјеву. Обишли смо стару Цркву Св.Арханђела Михаила у којој се чува десна рука Св. Првомученице Текле и честице других светитеља. Затим нас је свештеник одвео у музеј, право богатство старих икона, који се налази одмах поред Цркве. Поред толиких џамија заиста је било лијепо видјети обновљену Саборну Цркву у Сарајеву која је била велика.

Наша последња станица прије Цетиња била је Фочанска богословија. Пошто богослови иначе нису компликовани а и не разликују се превише, брзо смо стекли пријатеље, са којима и даље одржавамо контакт. Ту су нас дочекали професори и ученици ове школе са којима смо били заједно на вечери.  Међутим, по оној чувеној „све што је лијепо кратко траје“ морали смо да кренемо назад ка Цетињу, али и овога пута богатији за једно више искуство.

ЛАЗАР ИЛИЋ, ученик четвртог разреда Богословије Светог Петра Цетињског