БЕСЈЕДА ПРОФЕСОРА БОГОСЛОВИЈЕ И УНИВЕРЗИТЕТА У ПОДГОРИЦИ ПРОФ. ДР ЗДРАВКА КРИВОКАПИЋА НА АКАДЕМИЈИ ПОВОДОМ НЕДЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА У ХРАМУ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ У ПОДГОРИЦИ У ОРГАНИЗАЦИЈИ БОГОСЛОВИЈЕ

Часни Оци, господо хришћанска, уважени професори и дивни богослови Богословије Свети Петар Цетињски,

Моју маленкост и недовољну знавеност је припала част да вам се обратим  на Недељи Православља.

„Ово је Апостолска вjера, ово је вjера Отаца, ово је Православна вjера – потврда васељенске вjере“  су свечане ријечи које је Света Црква установила да се служe на овај дан. Данашњи дан је духовна свечаност којим се слави Побједа Православља над свим јересима, лажним учењима и расколима.

Ова недеља Тријумфа Православља, пада у години када се слави 1170 година успостављања овога празника, када се наша Света Црква свечано сjећа своје побjеде над иконоборцима. Али, ова Недјеља Православља пада и у години када се слави 1700 година Миланског едикта, када је хришћанство добило право на исповиједање вјере, 900 година од рођења светог Симеона Мироточивог, који је васпоставио темеље Прaвославља на свесрпским просторима и 200 година од рођења највећег пјесника Петра II Петровића Његоша.

Ово је слово управо посвећено 200 годишњици од рођења Његоша, јер мало ко се на тај начин борио за Православну Вjеру. Владика Раде је  и ријечју и учењем, а изнад свега својим писањем, односно дјелом свједочио православну вјеру.

Његош је упоређиван и са Милтоном и Гетеом, али је Његош Његош, увијек актуелан, општечовјечански, стално присутан, ванвременски и ванпросторан, па зато он је репер другима. Његово дјело превазилази све прије и све послије њега на овим просторима, па не чуди појава термина Његошологија, јер су о њему писали сви значајни и пјесници, и историчари и филизофи и научници.

У својим дјелима Владика Раде свједочи о борби: Добра и зла, Истине и лажи, Правде и кривде, Човјечности и нељудскости, Племенитости и охолости, Части и нечасти, Поштења и непоштења, Свјетлости и таме.

Избор, прeпуштен слободној вољи човјека,  се једино  постиже посвећивање мисли, самоусавршавањем и достизањем Бога у себи самом, или како то пјесник твори:

,,Моћ ће човjек ова два закона,

кад посвети мисли моjоj правди,

без никакве муке различити…“ (Луча микрокозма)

А порука је јасна:

„Све што блатној земљи принадлежи,

То о небу поњатија нема:

Духовни је живот на небеси,

Материје – у царству гњилости.“ (Луча микрокозма)

Његош, као и сви Катуњани су се вавијек васпитавали на прађедовским, хришћанским вриједностима. У Катунској нахији су се све вриједности сводили на три врлине: поштовањe, поштење, и правичност. Петар II Петровић је све своје врлине свео  на правду. Баш онако како  свеједочи и Свети ава Јустин Ћелијски који каже: „Еванђелске врлине се преливају једна у другу, и сливају у једну свеврлину: правду.“

У прозном дјелу Сан На Божић, Владика Раде, кроз лик старца збори:“ Ово стројеније опште, свијех свјетова, а у њему живе двије ствари, тј. правда и кривда.“

Његош свједочи о једној јединој истинској првади, Правди Божјој, и то најизражајније исказују стихови из религиозног, филозофског, метафизичког дјела Луча микрокозма.

 „Ја сам отац и свјетило правде!“

„Сунце правде и земљу огрија,

храм се мрачни засја заточниках,

робовима олакшаше ланци:

син достојни оца превјечнога

обука се человјечество,

наоржан оружјем правде“

Данас када су уста свијета пуна праведног рата, и  када се на данашњи дан сјећамо почетка агресије НАТО пакта, не може да се не укаже да Владика Раде, као и Свети АТАНАСИЈЕ Велики[1] имају исто поимање o рату, а то најбоље свједоче следећи стихови:

„Гњев праведни оружје је правде!“ (Луча микрокозма)

или

„Ал’ тирјанству стати ногом за врат,

довести га к познанију права,

то је људска дужност најсветија!“ (Горски вијенац)

И стихови које говори Владика Данило, позивају на борбу за отачество, крст и чест

„Удри за крст, за образ јуначки

ко гођ паше свијетло оружје,

ко  год чује срце у прсима:“

Њима се придружују стихови које изговара Игуман Стефан:

„Крст носисти вама је суђено

Страшне борбе са својим и туђином!

Тежак вјенац, ал је воће слатко!“

Његошева пупчана веза са каменим морем је тема увијек присутана са основном порукуом: тамо ђе нема шта да роди рађа се људскост и јунаштво.

„Без муке се пјесна не испоја,

без муке се сабља не сакова!

Јунаштво је цар зла свакојега

а и пиће најслађе душевно.“(Горски виејнац)

Како је Ловћен врх над врховима, који надилази и Олимп у поимању Црногораца, као мјесто гдје се спаја небо и земља,  тако и Његош, својим дјелима надилази све и на чудесан и недокучив начина спаја небо и земљу, на исти начин као што сваки пут то бива на божанским летурђијама.

Васцела творевина саучествује у славословљу Бога, тако и Владика Раде указује на највећег Умјетника. Умјетност је неизоставна карактеристика Бога, Творца свега видљивог и невидљивог. Свједоче о томе и ови инсерти

„Свијет је сад Божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах“ (писмо Л. А. Франклу од 12. октобра 1851)

Исто тако добивши на поклон микроскоп Владика благодари „Имао сам чест примити од Ваше стране послани ми микроскоп. Овај чудесни инструмент заслужује свакојега вниманија: чрез њега људске очи јасније виде природу и чоjека, у велико восхишченије доводе твари великога створитеља, који је како у великијема својијема дјелима тако и у најситнијема животнијема своје совершенство показао.“

Владика, владар и пјесник , све у једно, мора да се брине о просвећењу свога народа, па тако отвара прву основну школу, при Цетињском манастиру, набавља штампарију, да би рекао: „Ја сам намјеран штампавати овђе букваре, чаславце и псалтијере, и то на малом колу.“

Отварање школе и просвећење народа је нешто што је неминовност за Петра II. Иако je већином самоук, он је имао најбољи начин учења, на бази туторског приступа. Духовно га је  водио Свети Петар Цетињски, а посебно поетски напајао Сима Милутиновић Сарајлија. Своје узрастање у знанију свејдочи ријечима:

„Самоук сам, али штогод знадем:

по буквици учио сам књигу,

по људима учио сам свијет,“

по звијездама и богословију. (Шћепан мали)

Неопходност потребе за просвјетом најбоље потврђује поп Мића, који за ум дам бум, каже:

„Какав наук, такво и читање!

Да сам има бољег учитеља,

те бих и ја данас боље чита.“ (Горски вијенац)

И данас је то упозорење, који сваки наставник треба да има на уму.

Међутим, то није препрека да се одговори свештеничком задатку па исти поп Мића збори:

„Аманат ми, ја је и не читам,

нити ми је књига за потребу

нит је кад у цркву отварам.

Напамет сам је добро утврдио

летурђију, крстит и вјенчати

а и друге помање потребе:“  (Горски вијенац)

Црногорци су, због своје изразите црте индивидуализма и самовоље испољавали јединство само на бојном пољу и у цркви, па желећи свим бићем да заведе ред и поредак, тамо ђе је прво право -право силе, Његош вапи:

„ја нећу бити црногорски владика, моја душа не поднпоси безвлашћу, ја нећу да будем владар у безвлашћу.“ Јер он зна да:   „Ове горе не љубе регуле.“

Народни дух, језик, колективна свијест, предање предака то је уградио геније Његош у својим дјелима. Слика народног присутсва у његовим дјелима достиже врхунац у Горском вијенцу, ђе се глас народа, кроз народно коло, ослушкује од главара. То мора да уваже данас и они који мисли да на брду стоје, јер то је једина истинска демократија.

 У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома… Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“ Његошев завјет да буде сахрањен у цркви коју је подигао на Језерском врху ни до данас није испоштован. Владика Раде, који је одржао завјете Светог Петра Цетињског, са четири сеобе од Цетиња до Ловћена, данас почива у фараонским одајама. Можда је и то разлог што се мир у нашим душама не осјећа.

Када смо код цркве на Ловћену, треба се подсјетити да је aрхитекта Никола Краснов, који је обнављао цркву  на Ловћену рекао:

„Његош је велики човјек када је могао овако оригиналну идеју да има за овакав облик и овакву основу цркве на Ловћену, то јест два круга у основи различитих пречника који продиру један у други.“

Још један Његошев завјет није поштован. То је Косовски завјет, јер са Косовским завјетом Његош je дисао  и мислио, о њему свједочио, а нама оставио да следствујемо тим путем.

Владика збори:

“О Косово грдно судилиште”,

док је Љуба Ненадовиће био изненађен кад је видио у Црној Гори живу снагу  косовске традиције, која је у тим брдима и послије вјекова била стварност, исто толико блиска и стварна као хљеб и вода.

Сам народ је тада туговао “Наша је правда на Косову закопана”

Владика Петар II Петровић Његош је казао све и више него било ко други.

Нама само остаје да његовим примјером славословимо Православљу.

У сусрет највећем празнику Воскресењу, како Његош и завршава Лучу микрокозму, треба глаголaти:

Воскресење не бива без смрти.

Као што је Његош већину писама завршавао, тако и ја да завршим са ријечима:

Вашега Вискоблагородија покорњејши слуга.

---