Ове године славимо 150 година од оснивања прве средње школе у Црној Гори, а уједно и прве црквене школе код нас – Цетињске богословије. Трајање које је вриједно пажње. Нема много просвјетних и културних институција у Црној Гори, које су старије од Цетињске богословије. Можда, рецимо, Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора 1839.г., које ће, ако Бог да, наредне године обиљежити 175. годишњицу постојања. Или нпр. „Српски буквар“ кога је Његош штампао на Цетињу 1836.г. То је једно од првих нововјековних штампаних црногорских издања, које је свакако вјековима млађе од богослужбених књига из штампарије Црнојевића, с краја 15.вијека, у чијим се црквеним календарима налазе Свети Немањићи (Свети Сава, Свети Симеон, Свети Стефан Дечански…). Него да се вратимо Цетињској богословији…

Веома занимљива чињеница је да се Црква у Црној Гори, крајем 18. и почетком 19.вијека, труди и успијева да оснује високошколску установу, управо у ери просвјетитељства која на Западу доноси разлаз и конфронтацију између школства и Цркве. Ако је у западним земљама појам просвјете и развоја интелектуалног образовања почивао, између осталог, на једном снажном отклону од Јеванђеља и уоште црквеног предања, овдје у Црној Гори, најприје Црква сама, а потом црквена лица у снажној спрези са државом, доносе зачетке савременог школства. Данас живимо тренутке у којима Црна Гора заборавља своје просвјетне коријене који су ћирилични и црквени (Мирослављево јеванђеље, Ободска штампарија, Његошева штампарија на Цетињу, Цетињска богословија), па ето, да се мало подсјетимо…

Још је 1784.г., у вријеме своје епископске хиротоније у Сремским Карловцима, Свети Петар Цетињски (1784-1830) поручио руском царском двору да је спреман, уз руску помоћ, отворити 4,барем једну школу на Цетињу“. По овом питању, цетињски Светитељ се 1805.Г., дописује са Доситејем Обрадовићем, човјеком коме ће поћи за руком да у Београду отвори Богословију 1810.Г. Међутим, ова настојања црногорског владике нијесу остварена за вријеме његовог земног живота, па је под његовим надзором, умјесто модерне школске установе, почеткОм 19.вијека, при Цетињском манастиру, радила импровизована школа која је будуће свештеничке кандидате обучавала основној писмености и општем образовању. Такву школу је, између осталих, похађао и млади Његош.

Његош (1830 -1851) је био најбољи ученик Светог Петра, како у овом манастирском училишту, тако и у другим, тада доступним школама (школа на Топлој и у Савини; школска обука код учитеља Симе Милутиновића). Када је наслиједио свога стрица на владичанском трону, Петар Други је усавршио рад основне школе при Цетињском манастиру, вратио је штампарију на Цетиње, и у њој, поред других издања, штампао и „Српски буквар-ради учења младежи црквеном и грађанском читању“. Ипак, ни он није успио да организује рад школе која би била налик оним богословијама у Карловцима и Београду.

Послије њега, и књаз Данило (1851-1860) носио се мишљу да отвори један средњошколски завод с циљем образовања будућих свештеника, учитеља и државних чиновника, али је реалност његове владавине довела до тога да се оловна слова штампарије владике Рада, у недостатку оружне муниције, претапају за ратне потребе.

Тек је књаз Никола (1860-1918), уз помоћ архимандрита Нићифора Дучића и будућег митрополита Илариона Рогановића, омогућио услове да почне са радом Привремена Богословија на Цетињу, године 1863.Г. Она није радила ни пуну школску годину, због тешких објективних околности, али је имала свој нацрт школског плана и програма, имала је своје полазнике и наставнике, па њу основано сматрамо почетком богословског школства, и уопште почетком високог школства, на Цетињу и у Црној Гори.

Касније, 1869.Г., обновиће се рад Богословије (и поред ње исте године почеће рад тзв. женског, Дјевојачког института), која ће радити до 1876.Г. Њен рад ће престати нагло услед великих ратних операција Црногорскотурског рата 1876-1878. Ова школа ће радити мало на Цетињу, а мало у Острошком манастиру. У фебруару 1872. г. наставници и ученици ове школе основаће књижевно-просвјетно друштво „Црногорски борац“, под образложењем: „Црногорац је вјечити борац за крст часни и слободу златну….на част и славу себи и васколиком српском народу“. Један од предмета у тој школи који се односио на учење матерњег језика, звао се Српски језик. Наравно, име тога предмета, у јединој богословској школи књажевине (а послије и краљевине) Црне Горе, није се мијењало сво вријеме до Првог свјетског рата – било је и остало-Српски језик. Тако је и данас у обновљеној Цетињској богословији.

Послије рата, у периоду од 1887., па све до Првог свјетског рата, на Цетињу ради Богословско-учитељска школа. Према доступним подацима, изгледа да је ову школу, у току скоро три деценије, завршило близу 200 кандидата. Од њих је стасао велики број истакнутих носилаца црквеног, јавног, друштвеног, политичког и културног живота Црне Горе током 20.вијека. Међу њима је и потоњи митрополит црногорско-приморски Данило Дајковић ( 1961.-1990.). Године 1891, ученици другог и трећег разреда ове школе покренули су часопис „Цетињски богословац, лист за књижевност“, чији је мото био Његошев стих: „Благородством Српство дише“.

Трудом и настојањем митрополита Митрофана Бана, у времену послије обнове Пећке Патријаршије (1918.-1920.), Цетињска богословија обнавља свој рад, овај пут као једна од пет богословија Српске Православне Цркве.

Како рекосмо, њену обнову и активно укључење у просвјетни систем СПЦ, максимално је помогао Митрофан Бан, пишући велики број дописа Св. Синоду СПЦ, бринући о материјалним условима рада ове школе, и коначно предлажући, по први пут, ново име Цетињској богословији„Богословија Светог Петра Цетињског“. Ово је нарочито интересантно с обзиром на нама савремну идеолошку и ненаучну пропаганду која хоће да нас убиједи како је Митрофанов пристанак на уједињење Пећке Патријаршије био један „инцидент пред крај живота сенилног и немоћног старца“. Документа о обнови рада Цетињске богословије (1921-1944. ), говоре управо супротно: стари владика је добро знао шта ради и радио је то усрдно и успјешно.

Почетком Другог свјетског рата, 1941.г., Св. Арх. Синод СПЦ је привремено распустио рад свих богословија. Цетињска богословија је крајем 1943. и почетком 1944. на кратко организовала свој рад ради могућности да ученици завршних разреда од прије рата, положе свој матурски испит. Крајем 1944.г., доласком „ослобођења“, насилно је прекунут рад богословије.

У вријеме комунизма, у Црној Гори је неко вријеме радила тзв. монашка школа, која је била смјештена у Острошком манастиру. Тек 1992.Г., трудом високопреосвећеног митрополита Амфилохија и његових сарадника, обновљен је рад Богословије на Цетињу. Ова обновљена богословска школа ради преко двије деценије. До данас је изњедрила 17 генерација свршених богослова од којих су многи управо свештеници у Црној Гори, али и у бројним епархијама широм јурисдикције СПЦ.

Ова 2013.Г., по много чему је туробна и депресивна, када је у питању живог нашег народа, живот наше Цркве. Овдје мислим како на економску ситуацију која доводи до лажи, глади и отимачине, тако и на одређену духовну посусталост која се види и у стању у коме се налазе наше косовскометохијеке светиње, али и у бројним посртањима која имамо као друштво, као култура, и као Црква. Ипак, ово је година неколико важних јубилеја: 1.700 годишњице Миланског едикта (који је дао снажан замах црквеној мисији); 300. годишњице градње цркве Св. Спаса на Топлој (која је родила школу у којој је учио Његош); 200 година Његошевог рођења (рођења човјека кроз кога смо сви проговорили и до данас говоримо); 150 година Цетињске богословије; 100 година од окончања Првог балканског рата (прве и последње историјеке прилике када су сви балкански православни народи дјеловали уједињено и, наравно, побиједили непријатеља)… и тако редом, све саме побједе у безизлазу, све сами неочекивани дарови након вјекова страдања, све сами подсјетници на истину: „Ако је Бог са нама, ко ће против нас“?

протојереј-ставрофор Гојко Перовић,

ректор Цетињске богословије

Извор: Дан