ДР БУДИМИР АЛЕКСИЋ – ОДЛАЗАК ЗНАМЕНИТОГ СРПСКОГ ИСТОРИЧАРА ПРОФ. ДР ЧЕДОМИРА ЛУЧИЋА

 Др Будимир Алексић

In memoriam: Сјећање на проф. др Чедомира Лучића (1939-2014)

ОДЛАЗАК ЗНАМЕНИТОГ СРПСКОГ ИСТОРИЧАРА

            Истакнути српски историчар, књижевник и редовни професор Универзитета у пензији Чедомир М. Лучић упокојио се 7. августа ове године, и сахрањен је сјутрадан  поред цркве Светог Саве у Кленку у Бањанима. За њим су остала његова дјела, која ће ишчитавати и из њих учити будуће генерације историчара, као и бројни студенти, постдипломци и докторанти,  који никада неће заборавити несебичну помоћ свога професора.

            Лучић је радио као научни савјетник у Историјском институту Црне Горе, професор Универзитета Црне Горе и Универзитета у Српском (Источном) Сарајеву.

            Чедо Лучић је рођен 1943. године у Бањанима. Завршио је три факултета: Природно-математички, Правни и Филолошки. Магистрирао је интердисциплинарно  из друштвено-хуманистичких наука и докторирао три пута: из правно-историјских, књижевних и филолошких наука. Био је више година шеф Одсјека за историју на Филозофском факултету у Српском Сарајеву,  гдје је предавао српску и јужнословенску историју и општу историју. Уз више од триста запажених научних и стручних радова,  написао је двадесетак  књига  из више научних области (историја, географија, право, књижевност),  од којих су најзначајније: „Моћ ријечи Петра Првог – етичко-естетски аспекти“,  „Митрополит Петар Први Петровић“,  „Правни систем у Црној Гори од средине 19. вијека“,  „Власт и спољни утицај у Црној Гори (1851-1918.)“,  „Сенат Црне Горе и Брда“, „Доајен апсурда Ристо Ратковић – живот и дјела“.

            Као члан Црногорско-руске редакције радио је на едицији „Црногорско-руски односи“ (I књ. Подгорица – Москва 1991. године).  Био је члан и секретар редакције за Историју Црне Горе и члан редакције „Историјских записа“. Реферате и научна саопштења подносио је на бројним домаћим и међународним скуповима,  трибинама и конференцијама.  Написао је 24 јединице за Енциклопедију Црне Горе ЦАНУ. Осим научног, бавио се и књижевним радом (писао је романе, приповијетке, поеме и пјесме).

            Био је човјек ренесансног формата и научник енциклопедијских знања и научних интересовања. Отварао је теме из наше прошлости које су други историчари упорно заобилазили. Био је један од најбољих познавалаца менталитета и цивилизацијског нивоа црногорског друштва 18. и 19. вијека. У његовим књигама, чланцима и расправама које се односе на прошлост Црне Горе нема митоманских представа о чојству и јунаштву Црногораца;  постоји само научна истина заснована на провјереним чињеницама.

            Био је одани син Српске православне цркве, коју је сматрао најважнијом институцијом српског народа и строжерном установом око које треба да се окупљају Срби како би сачували свој идентитет.

            Смрћу Чеда Лучића српска историографија је изгубила изузетног научника и пожртвованог истраживача. Остаје само чврсто увјерење да ће дјела Чеда Лучића задуго бити цијењена и цитирана, а да ће кроз рад његових ђака он и даље бити присутан на српској научној сцени.