МР ВАСИЉ ЈОВОВИЋ – „ОДНОС СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ ПРЕМА СВОЈИМ СУСЈЕДИМА“

ОДНОС СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ ПРЕМА СВОЈИМ СУСЈЕДИМА

Ваше високопреосвештенство,

Ваша преосвештенства, уважене екцеленције, часни оци, уважени професори  и драги ученици Цетињске богословије, даме и господо, браћо и сестре.

Велика ми је част и задовољство што пред овим еминентним скупом могу да говорим поводом два велика јубилеја: 185 – то годишњице од упокојења Светог Петра Цетињског и стогодишњице славне Мојковачке битке.

Митрополит Петар I Петровић – Свети Петар Цетињски управљао је судбином Црне Горе четрдесет и осам година (1782-1830). И поред свих тешкоћа и оскудица не само у материјалним средствима, већ и у људима, он је нарочито успио, да Црну Гору прошири, да је у унутрашњем животу среди и уједини, и да је као државну и самосталну цјелину упути путем консолидације и напретка. Он је не само повратио престиж и власт, коју је Митрополит Сава за вријеме његове дуге каријере био упустио и скоро у народним и државним пословима изгубио, већ је престиж и уплив, па и саму власт Митрополита, толико уздигао, да је постао потпуни господар Црне Горе како код свог народа тако и пред иностранством.

Свети Петар Цетињски био је енергичан и даровит државник и политичар, који је у два велика сукоба са Махмут пашом Бушатлијом, скадарским везиром, успио својом храброшћу и прирођеним војничким талентом да улије повјерење Црногорцима. Митрополит Петар I Петровић био је „сигурно један од најзначајнијих људи које је Црна Гора икада дала“. То није рекао за њега само француски историчар Ленорман, већ скоро сви наши и страни историчари.

Послије побједа над Турцима на Мартинићима и Крусима (1796) иностранство је још више водило рачуна о Црној Гори, као о једном отпорном и самосталном народу, који своју слободу тако јуначки чува и брани. Глас о побједама изненадио је не само Петроград и Беч, већ и Бонапартин Париз, па је појачана дипломатска активност ових земаља за придобијање Црне Горе на њиховој страни. Француски пуковник Vialla пише: „Одмах послије пораза Махмуд паше Бушатлије Црна Гора се држала у демократији, то је било у оно вријеме кад је Владика заузео толику власт у скупштини, да га нијесу друкчије звали већ „наш господар“.

Свети Петар Цетињски је био врло реалан политичар у оцјењивању односа снага међу великим силама и у схватањима тешкоћа које су постојале за балканске народе због борбе великих сила око подјеле територија Европске Турске. И колико је могао из црногорских услова, он је све своје спољнополитичке акције саображавао реалним условима и објективним спољнополитичким односима. Али без обзира на тежњу Светог Петра Цетињског да сачува самосталност своје спољне политике (чак и од Русије), и без обзира  на чињеницу што је он у неколико прилика, када је попуштао руски интерес за овим дијелом Балкана, покушавао да тражи ослонац на неку другу велику силу, ипак је црногорска спољна политика била подређена руској балканској политици.

У великом лавиринту укрштених интереса и сталних интрига и роварења, која су свакојаким средствима спровођена од стране појединих држава у Црној Гори, нарочито у оно доба непрекидних ратова, Свети Петар Цетињски је био одан словенској великој царевини и руске је имеператоре отворено и пред свим пријатељима и непријатељима признавао за једине покровитеље и заштитнике Црне Горе. Побуде за овакво његово држање долазиле су из његове словенске и православне душе исто толико, колико и из животних интереса његове отаџбине и цијелог Српства. Он је био непоколебљив у свом убјеђењу да, послије Бога, нема у никога поуздање, колико у Русију, за будућу судбину своје земље.

Свети Петар Цетињски је под својим родом посматрао ширу словенску заједницу и до заноса се радовао сваком успјеху било ког њеног народа.

Свети Петар Цетињски је формулисао српски национални програм који је подразумијевао стварање српске државе у границама у којима је, по његовом мишљењу, то било могуће.

Митрополит Петар I Петровић имао је до детаља разрађен историјски пројекат о формирању српске државе, коју он назива „славено-српским царством“. Он је план почетком 1807. године, одмах по избијању руско – турског рата,  преко архимандрита Симеона Ивковића, поднио главнокомандујућем Дунавске армије руском генералу Михељсону, да би га овај упутио руском цару Александру. По том плану у састав „славено-српског царства“ требало је да уђу: Црна Гора (са градовима: Подгорицом, Спужем и Жабљаком), Бока Которска, Херцеговина, Босна, Дубровник и Далмација. Престоница царства био би Дубровник. Титули сверуског императора требало је додати назив „Славено – српског цара“. Царством би управљао намјесник или президент, по националности Рус. За помоћника намјесника, или вицепрезидента, треба назначити црногорског митрополита, и по општој жељи народа, додијелити му звање руског књаза и чин „дејствитељног тајног савјетника“. Поред цетињског митрополита, та српска царевина би, према овом плану Светог Петра Цетињског, имала још три епископа: далматинског, которског и херцеговачког, са сједиштима у Задру, Котору и Требињу, гдје би биле отворене и богословије. Ова  идеја Светог Петра Цетињског, на жалост, није наишла на одобрење у Петрограду. Идеја Светог Петра Цетињског о обнови „славено-српског царства“ била је прва добро промишљена замисао српског државног уједињења настала 37 година прије Гарашаниновог „Начертанија“ које је, у ствари, заговарало јужнословенску државну идеју. Дакле, Свети Петар Цетињски размишљао је о чисто српском државном уједињењу, и то је оно што га сврстава у ред најистакнутијих српских политичких мислилаца XIX вијека.

Свети Петар Цетињски у свом неуморном настојавању да ојача, прошири и уреди Црну Гору, старао се са истом братском и архипастирском љубављу и самопожртвовањем и за судбину осталих српских крајева. Околна српска племена често пута су му се обраћала за савјете и помоћ и он се никад није оглушио на те вапаје у колико је могао и имао средстава да им се одазове. Упражњавајући своју црквену јурисдикцију у Српскоме Приморју, гдје је имао велико поштовање и уплив код Срба, он се старао, да се народу помогне у свакој могућој прилици. Судбина Боке стојала му је стално на сред срца и за Боку је све могуће жртве уложио. Херцеговачка племена су такође била блиска његовом срцу као и црногорска. Бранио их је колико је год могао од турских насиља. Са Васојевићима је био такође у сталној вези и заслужни игуман Ђурђевих Ступова, Мојсије Зечевић, био му је један од најближих савјетника и сарадника.

Припреме за подизање Првог српског устанка пратио је, иако тајно, ипак са великим одушевљењем. Рачунајући да ће тај устанак имати одјека у свим словенским покрајинама које су се налазиле под Турцима и он се припремао. Стога је обавјештавао, не само погранична племена Херцеговине него је и писао писма чак и даље. Обраћајући се дечанском игуману напомиње: „Ми Црногорци и са београдске стране Срби хоћемо скочити на оружје против наших врагова Турака, ако можемо и вас да избавимо … Ми се надамо да ће и славна Русија помоћи свим хришћанима да се ослободе ига турскога…“.

Карађорђев устанак у Србији поздравио је он искреном радошћу и великом надом. Са Карађорђем и његовим војводама био је у сталној преписци и договору о заједничкој борби за ослобођење. Када су се црногорска и србијанска војска састале 1809. године код Сјенице и кад су удружене побиједиле Турке у јулу мјесецу на Суводолу, Свети Петар Цетињски је био од радости пресрећан у нади, да ће Косово бити освећено и да ће се Српство потпуно ослободити. Везе са Србијом настављале су се и касније у доба Милоша Обреновића.

Послије рушења наполеоновске империје умјесто да дође до присаједињавања Боке Црној Гори, она је посредством Руса уступљена новом освајачу – Аустрији. И овај сусјед поред свих апетита за црногорском територијом морао је пазити на њихову одлучност у борбама за слободу, као и на стално наглашавање руског покровитељства. Аустријске власти учврстиле су се на тим теренима и ту остале наредно стољеће, односно све до пред крај Првог свјетског рата. Прозревши им чврстоћу и војну снагу, Свети Петар Цетињски је током свог даљег периода владавине радио да не дође до поремећаја односа знајући да би то имало кобне последице по судбину његовог народа.

Канонизовању Петра I и свега што је он рекао највише је допринијела чињеница што је 1834. године извршена есхумација владичиног тијела, које је нађено „читаво“, послије чега је Петар I проглашен за свеца. Дакле, оно што је радио и говорио светац требало је поштовати као светињу. И то је заиста учинило ефекат код становништва Црне Горе.

Идеја Светог Петра Цетињског о јединству српског народа живјела је код Црногораца и огледала се сто година касније за вријеме Првог свјетског рата у Мојковачкој бици, чију стогодишњицу славимо почетком идуће године и на коју ћемо се осврнути.

Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске санџачке војске, која је бранила фронт од бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.

Задатак који је црногорска Врховна команда дала својој војсци био је у суштини одсудна одбрана на посједнутим положајима. У вријеме отпочињавања опште офанзиве непријатељских снага ради покоравања Црне Горе (5. јануара 1916. године) српска војска, изузев ситних јединица, већ се налазила на простору од Скадра до Драча. Мојковачка битка вођена је од 6. до 8. јануара 1916. године у околини Мојковца. Војском Краљевине Црне Горе командовао је сердар Јанко Вукотић. Непријатељ је одбијен, а у њиховим објавама се истиче да су Црногорци побједници на Мојковцу. То је уједно била и последња војна операција војске Краљевине Црне Горе.

Аустроугарска војска спријечена је да пресјече повлачење српске војске преко албанских планина и даље на Крф. Мојковачка битка спасила је српску војску од потпуног уништења. У Мојковачкој бици побиједила је свијест Црногораца да спасу своју браћу и себе. Риједак је такав подухват у историји балканских народа и шире. Двије године касније, опорављена и наоружана, српска војска је у септембру 1918. године пробила Солунски фронт и кренула у ослобађање Србије и Црне Горе. „Да није било Божића на Мојковцу, не би било Васкрса на Кајмакчалану“ ријечи су Николаја Велимировића, владике жичког.

Хвала