ЗАЧЕЋЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА; ЗАДУШНИЦЕ – СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у субота 6. октобра 2018. године, на празник Зачећа Светог Јована Крститеља и за Задушнице Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру у коме се чува Света десница Светог Јована Крститеља чије зачеће данас славимо и одржао парастос теологу Петру Пејовићу.

Саслуживали су му свештеници и свештеномонаси архијерејског намјесништва цетињског.

Сви ученици Цетињске богословије молитвено су учестовали у светом богослужењу.

У литургијској проповиједи поводом Михољских задушница које данас обиљежавамо, Митрополит Амфилохије је подсјетио да Бог није Бог мртвих, него Бог живих и да човјека није створио за смрт и пролазност, већ за вјечни и непролазни живот:

„То је основна истина наше вјере хришћанске и по томе се она разликује од свих других вјера лажних, пролазних и ништавних, јер вјера, идеологија која не признаје да је човјек вјечно и непролазно биће је лажна јер на лажи гради људски живот и судбину.“

Митрополит је истакао да се нарочито на Задушнице подсјећамо на ту велику истину да они који су се упокојили у Господу и живјели по закону Божијем, задобијају живот вјечни а да они који су газили Божији закон и одрицали се од Бога су под судом Божијим у вјечности:

„Задушнице су празник оних који су се упокојили у страху Божјем – љубави од Адама до нашег времена. Зато се на свакој Светој служби Божијој молимо за оне који су живи, браћу нашу, сроднике,  њихово здравље и спасење, а исто тако на свакој Литургији ми се сјећамо свих оних који су се упокојили у вјери и нади на живот вјечни .“

Подсјетивши да је памћење Цркве Христове Божје – вјечно памћење, Архиепископ цетињски је указао на пролазност људског памћења јер са нашом смрћу престаје да постоји и наше памћење без обзира колико некога волели:

„Управо се на Задушнице молимо за душе свих који су се упокојили од Адама до нашег времена и који ће се упокојити у будућим временима, да их Богу упокоји у њедра Аврама, Исака и Јакова, праотаца наших, да их Господ упокоји, запамти, забиљежи у књигу вјечнога живота Свога.“

Нагласио је да је наш народ одувијек за задушнице излазио на гробља и у Цркву доносио имена својих драгих како би се сви заједно молили за њих:

„Они који се држе тог памћења и који су у Цркви, они не заборављају своје миле и драге, не заборављају оне који су уснули у Господу, који су се упокојили и очекују трубе Судњега дана и Страшнога суда када ће Бог све призвати и судити, и свакоме дати према његовом животу и заслугама.“

Послије благосиљања и резања славских колача и кољива, помена упокојеним православним хришћанима, Митрополит је посебно одржао парастос Петру Пејовићу, његовим родитељима Јовану и Милици, брату Радовану. Парастосу је присуствовала породица Пејовић, Петрова супруга Бернадин, ћерка Катарина, син Александар, пријатељи и рођаци…

Присјећајући се свог школског друга Петра, са којим је од 1953. године заједно дијелио зло и добро, Митрополит је казао да је Петар кренуо Божјим путем у оним временима када је то био најпрезренији пут у Црној Гори.

„То је било вријеме гоњења Цркве Божије и наш брат Петар је био међу ријеткима који је кренуо у Богословију“, рекао је владика и подсјетио да су заједно завршили Богословију и Богословски факултет  као и да су и послије школовања, све до његовог упокојења, били као браћа.

Након Свете службе Божије заједничарење је настављено за трпезом љубави гдје се Крсто Пејовић у име породице захвалио Митрополиту Амфилохију и свештенству Митрополије црногорско-приморске наглашавајући да је Петар био храм јасног духа и племените душе, са живом вјером и поуздањем у Живог Бога, патриота у истинској служби добру, породици, Богу и народу.