СВЕШТЕНИК ДРАГАН СТАНИШИЋ: СЛУЖБА ДОБРОЧИНСТВА СВЕТИМА

Сабор свештенства и монаштва Митрополије  Црногорско-приморске

Улцињ уочи Рождеств Христовог 2019. г.

Бесједа: Служба доброчинства светима

Свештеник Драган Станишић

Ваше Високопреосвештенство, часни оци,  драга браћо и сестре,

Овај велики сабор свештенства и монаштва пред Рождество Христово, сваке године је имао један свечани карактер. Данас, због најновијих дешавања  у Црној Гори, радост нашег сусрета не може проћи  без горчине. Суровост и дрскост државе према Цркви и народу  је очигледна. Законици у Влади Црне Горе постали су безаконици и немилосрдне судије према људима који су оправдано устали против њихове самовоље. Народ је блокирао путеве по Црној Гори и изјаснио се да оно што у Скупштини пролази, противно свакој словесности – неће проћи нигдје у овој средини.

Према Исламској заједници  и другим вјерским заједницама, ова Влада је изражавала дужно поштовање, а према православнима омаловажавање.Траже од народа да вјерује и клања се онако како они хоће или како било ко затражи. Годинама је Црква била кукавна сирота, вршила је мисију, и не знајући колико јој  се у свему противи сама држава. Сада, ова дешавања (блокаде) на улицама и раскршћима открили су колико се неприродно држава опходила према Цркви.

На молбеном канону Пресветој Богородици у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, готово у хору, једна група младића питали су владику Амфилохија да им каже – шта сад да раде. Значај овог питања тек ће се видјети. Наше данашње сабрање, поводом тога, има већ истакнут одговор –  на оном транспаренту који су носиле наше сестре монахиње, ријечи  Светог Петра Цетињског: У имену Божијем је суд и правда. Нашем  данашњем сабрању нека  управо те ријечи дају свечани карактер .

Моја  данашња  тема –  Служба доброчинства светима –  самим поменом нека буде један прилог вашем добром расположењу. Добар  аргумент о доброчинству нашао сам код апостола Павла у Посланици другој Коринћанима. Он каже: Бог  је кадар да нас обогати у сваком добром дјелу и они који Јеванђеље проповиједају од Јеванђеља да живе. И наша пастирска дјелатност, данас, овдје,  јесте  служба јеванђелског доброчинства (добродјетељи).

Доброчинство је служба апостолска од које се јеванђелски живи. По Апостолу, ова служба је јело (храна) и живот светих. Служба доброчинства има и својство проповиједи која је Тројица Јединосушна.   Ова ријеч доброчинство настала је у новозавјетном  изражавању; као ријеч о невјероватном догађају, чуду доброчинства, када Господ са пет хљебова и двије рибе нахрани пет хиљада људи. Доброчинство има и карактер благослова сиромашнима и вјернима. Служба доброчинства је блаженство кроткима који ће наслиједити земљу, блаженство чистима срцем који ће Бога видјети и свима чије је Царство Небеско. То је  доброчинство – у смислу  божанског откривења.

Доброчинство је служба светима у једномислију и чистоти живљења у вјери и љубави. Живот у Христу,  почиње у бањи крштења и онога трена кад се крстимо, душа очишћена Духом Светим, заблиста јаче од Сунца  (Н. Кавасила, Мој живот у Христу, стр. 97, Беседа Нови Сад 2002). Човечанској природи Бог није предао неко мало добро задржавајући већи дио за себе, већ је у њу положио сву пуноћу Божанства каже Нил Кавасила. Доброчинство у пастирском смислу помиње и апостол Јаков и каже: Онај, дакле, који зна добро чинити а не чини гријех му је (глава 4). Заједничарење онога који даје и који прима бива, по Апостолу, у простодушности искуства које је хвала Јеванђељу Христовом. Апостол хвали  Коринћане како у служењу светима преко могућности и добровољно даваху са усрђем  (2Кор. 8,4). Павле говори  да Бог љуби онога који драговољно даје; да ко шкрто сије шкрто ће и жњети, а ко са благословом сије, са благословима ће и жњети. У Старом Завјету, на примјер, Мелхиседек Авраму драговољно даје у смислу добре воље која превазилази очекивања примаоца. Такво доброчинсто је било праслика Христовог давања себе за живот свијета (А. Шмеман) .

Савремени човјек готово да је сасвим изгубио наду да може нешто да добије преко својих очекивања. Он добија што заради и купује много тога и што му не треба. Плодови његовог рада (праведности) се слабо умножавају. Доброчинство  има исцјелитељни смисао; као освећени јелеј, освећује оне који се њиме помазују. Јелеј  доброчинства, Јелеј  милосрђа, Јелеј обрадованости – то  је сами Господ Исус Христос.

Апостол  у свакој посланици исказује уважавање и похвалу за доброчинство. Који давају благодаре онима којима су удијелили. Онима у Ефесу Павле се обраћа  као светима, онима  у Коринту као вјернима,Тимотеју као љубљеноме, Филимону као страдалноме итд.  Код њега су ријечи: свети, вјерни, освећени, страдални и љубљени –  синоними.  Узвишеност пастирске службе је бити  одушевљен за доброчинство светима или љубљенима, а и страдалнима. Служба доброчинства је да дијелимо од онога што се има.  У Првој посланици Коринћанима се наводи: Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно. Тако и Господ заповиједа да они који Јеванђеље проповиједају од Јеванђеља живе (1Кор. 9, 1 1 и 15). Апостол овдје још наводи и све оно што имамо у Мојсијевом закону: да који жртвенику служе – са жртвеником дијеле.

Умногиме данас све више блиједи ова оријентација у доброчинству спрам Жртвеника. Настају  форме и установе  које су аутономне и надређене жртвоприношењу. Који жртвенику служе, тражи се, са жртвеником да не дијеле. Због поремећаја службе доброчинства јављају се удари и од стране световних владара. Свети Жртвеник може се разрушити и изокренути и преврнути, али они који Јеванђеље проповиједају могу га усправити и окадити миомирисом доброчинства.

Везу  између оног који даје и који прима Апостол исказује ријечима: Нико нека не тражи што је његово него сваки оно што је другога (1Кор. 10, 24).  Спомен таквога односа имамо у пасхалној  вечери Господњој, када Он узе хљеб и захваливши преломи и рече: Узмите и једите ово је тијело моје; и чашу по  вечери говорећи: Ова је чаша Нови Завјет и који једе овај хљеб и пије чашу недостојно биће крив тијелу и крви Господњој (1Кор. 11, 24-30).

Хљебом се називала и мана (храна) коју је Бог јеврејском народу послао у пустињи док су лутали. Они су ману примали од Другога, којега нијесу ни знали, мистериозно и мимо очекивања. Са своје стране, јеврејски народ је то примао, али је тражио и јаребице (месо) – храну од које се умирало. На Пасхалној вечери у Сионској горњици, Онај који је слао ману у пустињи и сада чини доброчинство  –  даје храну која је Живот  вјечни.

Заједништво у Тијелу и Крви Христовој, апостол Павле је у својим посланицама нагласио као основу службе доброчинства. Он каже: Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове. Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова (1Кор. 10,16).

Христос је Цркву, тј. нас, учинио својим Тијелом,  наводи Св. Златоуст; а Кипријан Керн каже да Црква има евхаристијску природу и да ван Евхаристије нема Цркве, а да  ван Цркве нема Евхаристије. У посланици Ефесцима, Павле говори о Цркви као Тијелу Христовом и о нама као удовима тога Тијела; говори  о односу Христа и Цркве као Женика и Невјесте.

Владика Атанасије Јевтић  истиче да се  Црква и Евхаристија поистовјећују у Христу. Он каже: Света Евхаристија је највеће, најстарије и најсуштинскије предање Цркве, сама срж Светог Предања (А. Јевтић, Еклисиологија апостола Павла,Требиње 2006, стр.148), а Апостол Павле пише: Темеља  другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1Кор. 3,11). Кипријан Керн  у својој визији  пастира истинско доброчинство види када свештеник прије сједињења дарова, пред причешће, каже:  Ломи се и раздробљује се Јагње Божје, Које се  ломи а не раздељује, Које се увек  једе и никад не нестаје, но Које  освећује оне који се причешћују (Литургија Св. Јована Златоуста, Манастир Ћелије 1978, стр.129). Оријентацију за доброчинство, свештенослужитељ, по њему, има благодарећи првенствено Евхаристији. Митрополит Амфилохије  у свом чланку Литургија и подвижништво  каже, да литургијски призив Светиње Светима потврђује узајамност и сличност  Божијег и људског подвига у Цркви. Сусрети Бога и човјека  морају бити лични и саборни, истиче он. Саборни – то значи бити присутан тамо гдје је добро, гдје су дарови и милост Божија. Хришћанима је првобитно све било заједничко и примали су и давали једни другима све што су имали. Супротно томе је када нема милости, кад завлада саможивост и гордост. Среброљубље и властољубље по Јефрему Сирину  разорно утичу на саборност. Зато припрема оних који улазе у Цркву обухвата и одрицање од оваквих склоности.

Крштење има свој индивидални аспект, али и изузетни  значај за црквену саборност. Цијели Велики Пост до Велике Суботе посвећен  је том акту воље да се постане или, пак, остане члан Цркве. Одјећа Крштења и печат (залог) Духа Светога  су таланти које је Господ  дао и током живота треба их умножити. Крштење, које се вршило на Велику Суботу, врло брзо се пренијело и на дан Богојављења и Божића, а, касније, и  свакодневно.

У наше  вријеме у Подгорици крштења се у једном дану врше више пута у истом храму. Да ли је то добра пракса питање је. У једном дану у истом храму не можемо два пута служити Литургија, а Крштење које је првобитно вршено у току Литургије, имало је исто карактер изузетностити.То је био чин који се тицао цијелог евхаристијског сабрања. Новокрштени требало би  да настави свој живот како савјетује  Св. Кирило Јерусалимски; Храни  душу своју читањима Божанских писама, јер припремио ти је Господ духовну трпезу (Св. Кирило Јерусалимски, Катихезе, Острог 2оо9,  стр. 39, превод  митр. Амфилохије 94).

Катихумени за Цркву увијек су били драгоцјен подстицај. Због њих је много ствари усклађивано и развијано у Цркви. Усавршавана је настава и стварани услови  за  учење. Служба доброчинства светима има и свој празнични (свечани) карактер. Пастир чим се појави  међу вјерне, побуђује ли свечано расположење пита се Кипријан Керн. Он каже: Заиста, свештеник треба  најпре сам да се приближи Богу да би могао друге да му приводи (Пастирско богословље,  Врњачка Бања 2003) Као изврсни канон Пастирског богословља он наводи и Апостолске посланице. У том смислу, он је вјеран  предању  које се односи на припрему катихумена за крштење.

Доброчинство, ако није служба светима, више је блуђење, расплињавање, које је наспрам, поред, негдје изнад, и свагда нестаје и никад не остаје, ма колико се даје. Апостол говори Коринћанима: жалост која је по Богу доноси покајање а жалост овога свијета доноси смрт ( 2Кор. 7, 8-119). Жалост овога свијета описана је кроз примјер коринтског блудника који жену оца свога узе, а Коринћани га не одстранише из своје средине. Прекор апостола је строг – каже се да нездрави удове могу цијело тијело убољети. Неправда и нечистота за које се чуло у Коринту, по апостолу,  су мрски  и зли чинови. У сваком времену мрски и зли чинови па и данас узрокују жалост. Коринтски блудник је нечасан не само у оном поступку који помиње Апостол, његова безакоња се настављају кроз вјекове и  допиру до нас на овим   просторима.

Св. Петар Дамаскин  помиње стотине злих стихија против  доброчинства. Наш Митрополит за зле и мрске чинове користи ријечи тугомора и брозомора. Тугомора је дух Коритског блудника а брозомора шта је то! Дијадох Фотички каже да загађеним органима сазнања није могуће познати добро. Закони који се усвајау помућеним умом не користе никоме. Брозомора то је ваљда то кад у једном друштву царују такви закони. Владика Николај тврди да човјек може живјети без имања, али без душе не може. По њему српски народ личи на многострадалног Јова, много пута је падала и пропадала његова имовина и велико је чудо да још постоји српски народ и да се још чује српска ријеч. (Кроз тамнички прозор, стр. 121. Косови Луг 2019.)  Јов се прославио  у служби јеванђелског довброчинства упркос свему што га је снашло. Гледајући његово трпљење и ми  се кријепимо да у вјери стојимо пред Богом. Наше народно предње препуно је умотворина које говоре о жртви за другога, у смислу доброте  која се увећава. Напримјер:  Баци добро у воду оно ће испливати; Лијепа ријеч и гвоздена врата отвара;  Боље с миром него ли са чиром ;  Ко тебе каменом  ти њега хљебом…  Ово је мудрост  у смислу доброчинства (љубави) и према непријатељима. Јеванђеље Христово је добит  (давање)  преко свих наших очекивања.

Данас, у нашем друштву,  доброчинство, у  смислу новозавјетном и богојављенском, као да је замрло. Расплинутост у размишљању појављује се, сигурно, због недовољне поуке (катихезе), недостатка вјеронауке и представе светости. Ваља размислити изнова о бољој  припреми за крштење.  Ми  тај институт тешко  можемо повратити неким административним мјерама, централизацијом и контролом свега што се догађа на парохији и у храму. Служба доброчинства, коју помиње апостол  Павле, попуњава недостатке светих наглашавајући мандат свих  да дају и добијају , одлучују и слушају, пророкују и договарају. Недостатак  новопросвећиваних се не попуњава акоослаби црквена саборност. Наш Митрополит увијек  подстиче заједништво и надахњује нас да једни  друге чашћу већим чинимо. У таквом доброчинству, сва очекивања превазилазе баш они које честосматрамо незнатним и неутицајним.

У чину Крштења, у једној молитви се каже: Благо човјеку који се узда у Господа  и у чијем духу нема лукавства. Доброчинство са примјесама лукавства нема у себи  узајамност и сличност Божијег и људског подвига. Хуманитарна  активност у свијету није имуна од  лукавства; под видом наводног доброчинства, неки хуманитарци прикупљали су и податке за војне сврхе.

Хришћанско  доброчинство има у својој основи тројични смисао, празнични – литургијски, пастирски, исцелитељни, одбрамбени, црквени и натприродни, има својство откривења и предања. Доброчинство има и својство Хљеба и Трпезе. Доброчинство је и служба светима и спомен сваког добра.

Ово моје  саопштење данас  дотиче се и једног спомена који пада ове године, а то је 120. годишњица од рођења архимандрита Кипријана Керна, теолога који  је као руски емигрант 1920. г.  дошао у  Београд, гдје је завршио Правни и Богословски факултет. У Битољу је послије био професор Литургике, Апологетике и Грчког језика све до 1936. године, када прелази у Париз, гдје на Институту Св. Сергија предаје Литургику, Патрологију и Пастирско богословље. Најважнија дјела су му: Антропологија Св.Григорија Паламе, Епиклеза у првим  хришћанским Литургијама, Пастирско богословље, Патрологија и др. Упокојио се 1960. г.  Данас,  на свим факултетима који имају катедру за Пастирско богословље, не само код православних, већ и код римокатолика, дјело овог писца  уврштено је  у примарну литературу.

Истраживања архимандрита Кипријана Керна на теме: Пастирско призвање и настројење, Рукоположење, Идеолошке основе пастирства, Породични живот свештеника, Спољни изглед пастира,  Материјална обезбијеђеност свештеника, Душеводитељство – осим  сазнајног  домена, имају  практични значај. Његово  дјело поучно је за пастире, свештенослужитеље и богослове. Овим јубилејем  стодвадесете годишњице од његовог рођења, схватамо да су сви ти списи и сада популарни – јер  се односе и на проблеме нашег времена. Он је опомињао пастире да не запостављају  своје усавршавање, да имају високу свијест о свом позиву. Дивио се љепоти свештеничке службе и цијенио поредак у богослужењу.

Ово слово завршио бих ријечима Светог Кирила Јерусалимског:  Моје је да кажем, твоје да допуниш, а Божије да усаврши! или возгласом: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима нама.