„Ава Јустин ми је рекао да служим у Котору где лежи глава змије“
Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, старешина је храма Светитеља Николаја у Котору, проповедник, психолог, чест гост у емисијама „Питајте свештеника“ на радију Светигора и један је од најпознатијих и најомиљенијих свештеника Црногорско-Приморске митрополије.
Отац Момчило је рођен 1945. године у породици војног свештеника. Жеља да настави очеву службу у њему се родила још у детињству. Судбина породице је била тешка, али је то само учврстило одлуку оца Момчила да свој живот посвети Цркви.
После завршетка Теолошког факултета по благослову духовног оца преподобног аве Јустина (Поповића) он се враћа у завичај с којим је некад била повезана његова породица како би служио у Котору, јер управо тамо, по речима оца Јустина „лежи глава змије“. О томе шта су за њега значиле ове речи старца, о свом хришћанском путу, о историји Христове Цркве у време безбожности, о сусретима с патријарсима Германом и Павлом, преподобним Јустином и другим подвижницима побожности наших дана дописнику Православие.Ru говори отац Момчило.
– Оче Момо, може ли се рећи да сте се родили као верујући човек?
– Ја сам син свештеника, а то значи да сам човек који верује у Бога од детињства. Мој отац је био војни свештеник, после завршетка Цетињске богословске школе од 1937. до 1941. године је служио недалеко од Рисна. На празник Покрова Пресвете Богородице неки фанатични комуниста је упао у олтар и напао га је, али су успели да зауставе убицу. После тога је било опасно да остане овде и тадашњи бококоторски намесник протојереј Ђорђе Самарџић је преместио оца код себе у Котор. Пошто црквени устав дозвољава архијерејском намеснику да има помоћика он је искористио ову прилику, зато што није могао да му да парохију.
– Зашто?
– Није било слободне парохије, а намесник је био слабог здравља и отац му је помагао, помагао је свим которским свештеницима. Они су били већ у годинама, а отац је 1941. године напунио тридесет. У Котору је остао до 1944. године и тако је избегао прогоне и од стране комуниста и од стране фашистичких окупатора. У Бијелој, недалеко од Херцег-Новог 1944. године је био потребан парохијски свештеник и отац је отишао у нову парохију, где сам ја 1945. године и рођен. Али је отац и тамо сметао комунистима, пошто је био веома образован и отворен човек, привлачио је људе. Тада, 1945. године, комунисти су убијали свештенике који су покушали да емигрирају. Сто двадесет свештеника који су одлазили с митрополитом Јоаникијем били су убијени на путу. Кретали су у правцу Аустрије преко Словеније и били су убијени у Бистрици, код Зиданог моста. Сад је о тим догађајима написана књига.
– Нажалост, у Русији се о томе врло мало зна.
– После рата се митрополит Јоаникије (Липовац), који је сад канонизован, колебао: да ли да бежи од комуниста и да се касније једном врати или да остане. Владика Николај (Велимировић) је пре тога напустио земљу, и не само он. Митрополит се колебао, а професор Аџић, његов блиски друг га је наговарао да остане. Сматрао је да ће комунисти морати да их пусте, чак и ако их ухапсе, јер нису ни за шта криви. Међутим, капетан Ђуришић, четнички војвода, је инсистирао на одласку. Нажалост, нико од њих се није вратио, митрополит Јоаникије је мученички погинуо.
Бока Которска је од Петровца до Дубровника била Бококоторска епархија и 1932. године је ушла у састав Црногорско-Приморске митрополије. У Боки су људи другачије гледали на многе ствари, овде су били Италијани, било је мирније, није било крајњих случајева као што је било на северу Црне Горе. У Боки је било доста свештеника, нико није пострадао, премда су комунисти имали за циљ да потпуно униште српско свештенство док католике нису дирали.
– Зашто је то тако?
– Зато што је утицај Запада био јак. Погледајте, кардинал Степинац је био злочинац, он је крив за геноцид над Србима, али му је Тито прво предложио да емигрира и тек пошто није хтео било му је суђено. Али и након што је осуђен имао је максимално комфорне услове, био је практично у кућном притвору. Которски бискуп Павао Бутворац је био јавни усташа, али му је омогућено да оде у Дубровник, где је и остао, нико му ни реч није рекао. А наше свештенство је било подвргнуто прогонима.
– Шта је касније било с вашим оцем?
Десило се тако да је 1947. године у Боки сазвана општа скупштина свештенства, како римокатолика, тако и православаца. Нажалост, нисам могао да пронађем тачне податке о томе шта се заправо десило, због чега је избио сукоб, „двобој“ између мог оца и једног католичког свештеника. Знам само да су после тога сви војни свештеници (а заједно с мојим оцем било их је шесторица) били принуђени да напусте Боку. Неколико дана касније у манастиру Савина су се срели с Епископом зворничко-тузланским Нектаријем (Круљем) и замолии су га за благослов да пређу у његову епархију. Већ су имали канонски отпуст од локалног архијереја Епископа призренског Владимира. Тако су доспели у Босну где је мој отац служио од 1947. године до саме смрти 1964. године. Отац је умро млад и под чудним околностима: по званичној верзији имао је рак панкреаса. Занимљиво је што је још неколико његових другова умрло за кратко време од исте ствари, али ништа није доказано и ништа не могу да тврдим.
Дакле, отац је наставио свештеничку службу у Босни. Био је изванредан пастир и људи га се и дан-данас сећају иако је умро пре педесетак година. И тако се десило да сам у првој години свог живота постао изгнаник, одрастао сам у околини Добоја, тамо где је служио отац. У том крају живи изванредан народ, племенит и врло привржен Цркви. И ми смо, све шесторо деце, одгајани и вапитавани исто, у истом духу.
– Да ли сте ви једини свештеник међу браћом?
– Да, и кад ме неко пита шта је утицало на моју одлуку да постанем свештеник одговарам да сам просто увек знао да ћу бити свештеник. Отац је очекивао да свештеник постане мој најстарији брат и премда никад није вршио притисак, није крио ову наду. Али је брат изабрао архитектуру, талентован је за то и изванредан је архтиекта. Отац је био помало разочаран што најстарији син није кренуо његовим стопама и зачудио се кад сам ја одлучио да постанем свештеник. Од нас шесторо ја сам био најживљи, најнемирнији, сматрало се да ће ми више одговарати пут официра него свештеника. Кад би оца неко упитао зашто је од свих синова управо мене послао на богословију он је одговарао: „Знате, сам је изабрао овај пут. Вероватно ће наступити време кад ће бити потребни такви свештеници као „љута трава на љуту рану“. Отац је био много мирнији од мене, за то време је то било боље, јер би га иначе просто убили. Мој син физички личи на њега, а по карактеру је на мене. Бог зна шта ради: очигледно је да нам време борбе тек предстоји.
Отишао сам на богословију у Београд. Био сам врло добар, да не кажем одличан ђак, а пошто сам пошао у школу са шест година са непуних деветнаест сам завршио петогодишње школовање у богословској школи и уписао сам се на Теолошки факултет. На трећој години сам добио позив за војску. У комунистичкој Титовој Југославији ми, студенти богословије нисмо имали права као студенти других факултета, на одлагање и на скраћени војни рок, и ја сам служио годину и по дана заједно с онима који ништа нису студирали. Глупа логика власти, глуп покушај да нас убеде да се одрекнемо свог избора, да се бавимо нечим другим – јер били су убеђени у то да ће Цркви ускоро доћи крај. Јединица у којој сам служио више је личила на казнену јединицу; кога све тамо није било, криминалаца, свештеника (и католичких, и православних) и некаквих секташа! На часовима политичке наставе на којима се вршила антирелигиозна пропаганда било је дозвољено да се постављају питања ако некоме нешто није јасно и ја сам стално нешто запиткивао, умногоме трујући живот предавачима…
– Шта сте питали?
– Разуме се, говорили су о томе да Бога нема, доказивали су то некако… А ја сам на факултету студирао апологетику и зато бих увек нашао шта да питам, у зависности од тога о чему је било говора. Вежбао сам се у оштроумности, колеге су се смејале, у принципу, био сам ноћна мора за предаваче. Наравно, било је и репресија, али је то већ друга тема…
Искрено речено, не волим да говорим о тим временима. То је био прави ужас. Служио сам у Новом Саду. Кад сам једном испричао једну од прича човек којем сам то причао ми није поверовао, а то је можда био само десети део онога што сам морао да преживим. После више нисам хтео да ризикујем, нисам причао шта нам је радила власт у војсци. С криминалцима који су служили с нама није било великих проблема, видели су да је боље да ме не дирају, да одмах реагујем, без дипломатије. Био сам јак, прави Црногорац, иако наравно, не признајем „црногорску нацију“.
Истина, професор психологије Радмило Вучић је мислио да сам талентован за бављење психологијом. Он и професор Јеротић су ме припремали за студије психологије на Оксфорду, имали су такав план…
– А како сте рукоположени?
– Био сам студент Теолошког факултета и није се знало шта ће бити кад дипломирам, био сам врло млад. Школовање сам, укључујући и служење војске, завршио са непуне двадесет четири године, тако да нико није журио с рукополагањем.
Стицајем невероватних околности премештен сам у Београд да служим, тако нешто нисам могао ни да замислим! Нова војна јединица се кардинално разликовала од претходне и постављен сам да водим војни клуб и библиотеку. Осим тога, био сам у Београду! Прво су се према мени односили подозриво, зато што је у карактеристици коју сам касније видео било написано: „Опасан је.“ Пратили су ме, проверавали су ме, али су се после смирили и схватио сам да могу да се вратим студијама и да положим преостале испите из четврте године. За позив у војску сам сазнао у јуну и декан ми је помогао да испите положим у предроку, тако да сам најесен отишао у војску положивши скоро све испите из четврте године. Поново сам почео да учим, али је то била 1968. година, избио је сукоб између Совјетског Савеза и Чехословачке. Последњих неколико месеци били смо у стању борбене готовости и преостајало ми је мало времена за учење. Демобилисао сам се у фебруару, није ми остало много, али сам намерно нешто оставио за јун, како бих диплому добио у јуну, јер сам се прибојавао да ће митрополит инсистирати на рукополагању.
– Ко је тада био миторполит?
– Епископ зворничко-тузлански Лонгин. Добио сам диплому као представник Зворничко-Тузланске епархије. Мој владика је знао за стипендију за Оксфорд и рекао је да треба да идем, али је то био наш људски план. Још док сам био на трећој години владики Лонгину су се с молбом обратили људи из Котора. Замолили су да ме ставе да служим у Котору. Наравно, то није било случајно, већ по договору с авом Јустином (Поповићем). Често сам ишао код аве Јустина. Имао сам ту част и привилегију. Игуманија ме је чак питала: „Зашто ава оставља све послове и седи с тобом?“ Одговорио сам: „Не знам, али је то за мене велика част.“
Предлажући ме за свештеника који ће служити у Котору ава се трудио да испуни жељу которског свештеника који ме је некада крстио, оца Богољуба Милошевића али је то чинио тако да његова иницијатива буде неприметна, зато што је био праћен и полиција је водила евиденцију о свима нама који смо одлазили код њега. Упитао сам га: „Оче, зашто не Херцег-Нови? Волим тај град, а Котор не волим.“ Ава је одговорио: „Глава змије лежи у Котору.“ Наравно, и тада сам разумео о чему се ради, али нисам осетио сву дубину његових речи, а сад, четрдесет четири године касније, могу то да документујем.
– Шта се има у виду?
– Ради се о томе што су се у Котору угнездили римокатолици, нема их тако много, али имају огромна средства. Све антиправославне радње и манифестације које се организују у Црној Гори рађају се у Котору.
Они су 1971. године финансирали рушење ловћенске цркве – симбола српства и православља у Црној Гори, они су убацили „црногорство“. Једноставно раније, пре четрдесет година, кад би Црногорац рекао да је „поносни Црногорац“ он је подразумевао да је Србин, а данас се, нажалост, често подразумева нешто друго. Зато сам раније нагласио да сам Црногорац, али не признајем да постоји таква нација, ја сам Србин. О томе треба говорити зато што се сад у Црној Гори смисао такве тврдње променио. „Монтенегризација“ је директно ватикански пројекат. Имамо писмо извесног Франциска Палавентија које је 1969. године упутио митрополиту Данилу, у њему се излаже цео тај програм, он је чак и митрополита Данила покушао да врбује.
Био сам спреман за такву борбу. Ја сам син свештеника који је умео да брани веру и имао сам благослов и молитвену помоћ аве Јустина.
– Кад сте први пут отишли код аве Јустина?
– Кад сам се уписао на Теолошки факултет. Док сам похађао средњу школу нисам могао да идем код њега, такав је био поредак, то је била затворена богословија. За распуст сам ишао кући и нисам имао новца за друга путовања иако сам веома желео да одем код оца Јустина. Али кад сам се уписао на факултет пре свега са отишао код аве по благослов. То је било 1964. године. После тога сам често одлазио код њега, и сам, и са друговима, с мојим будућим кумом, професором енглеског. И, наравно, после рукоположења сам одмах отишао код оца Јустина. Кад сам поделио с њим своју радост видео сам каква му је радост блеснула у очима. Мислим да сам тада схватио зашто ми је посвећивао толику пажњу, јер само од њега сам чуо оно што нигде више нисам могао да чујем, и то су често биле врло деликатне теме.
– Да ли бисте могли да нам испричате нешто о њему?
– Једном се десило следеће. Новинар Веља Павловић, аутор програма „Духовници“ ме је знајући за то да сам био у блиским односима с авом Јустином, упитао да ли је дошло време да поделим успомене о сусретима и разговорима с њим. Пристао сам. Снимили смо емисију, али је техника отказала! А нисмо чак ни приметили кад се то десило. Веља ме је касније назвао: „Страшно! Нисмо снимили најзанимљивије ствари!“
Наравно, пишем сећања, записе, чувам их, људи ме често моле за то. Уосталом, на то ме не треба ни подсећати, моја деца често инсистирају да пишем.
– Чиме се баве ваша деца?
Старија кћерка је професор веронауке у Зрењанину, а син је свештеник и професор у Цетињској богословији.
Настављају породичну традицију?
– Да. Видите, мој отац је похађао Цетињску богословију, ја сам четири године био ректор обновљене богословије на Цетињу. Митрополит Амфилохије ме је именовао на ову дужност иако нисам желео тиме да се бавим, одбијао сам.
– Одбијали сте?
– Да. Кад сам добио налог од владике рекао сам патријарху Павлу да не могу то да испуним, зато што имам задатак од аве Јустина, да треба да будем овде, на стражи у Котору. И договорили смо се да ћу бити ректор привремено, док богословија не стане на ноге. Четири године сам обављао ову дужност и кад су се на једној конференцији патријарху омакле речи о томе да је Цетињска богословија постала боља, пришао сам му и рекао: „Ваша Светости, ако је мој посао обављен, благословите ме да у јуну напустим дужност ректора.“ „Зашто?“ – упитао је Његова Светост. „Рекли сте да је Цетињска богословија постала боља, а ако је тако неко други може да дође на моје место,“ – одговорио сам. На питање ко може да ме замени рекао сам: „Може да ме замени отац Јоаникије, јер је за мене ректорство пут ка инфаркту, а за њега је пут ка епископству. Мени инфаркт није потребан.“
– Зар је било толико тешко?
– Морао сам истовремено да обављам два посла, искушења је било чак више него у војсци, али сам тада био млад и могао сам да издржим, а сад ми је, наравно – теже. Проблем је у томе што је Цетињска богословија почињала од почетка и мени је било наложено да је обновим, а први ударац црногорских националиста је био усмерен управо на нас. Али је наша богословија заправо једна од најбољих у Српској Цркви. Сад дужност ректора обавља отац Гојко Перовић, мислим да је он најбољи кандидат за то место, просто изванредан. Био сам ректор у екстремним условима, кад је била потребна посебна врста дипломатије. Људи су ме се плашили. Био сам познат по томе што сам у лице говорио врло отворено, а власт није желела конфликт. Зато су се плашили кад сам долазио у скупштину. Рецимо, кад не би испунили дата обећања говорио сам да ћу сутрадан сазвати конференцију за новинаре и затворићу богословију, јер нема услова за рад. Наравно, о свему сам размишљао унапред, бирао сам одговарајући тренутак и било им је јасно да не глумим, да ће тако и бити.
Осим тога, на месту ректора треба да буде човек који може и зна да ради на тој дужности. Нисам могао да будем прави ректор, према ученицима сам се опходио превише снисходљиво, родитељски. Неки су чак причали да кварим ученике, али ми је драго што су то причали. Јесте, био сам снисходљив, али сам имао ученике из Републике Српске, чији су родитељи гинули у рату, двојици су погинули очеви, трећем је отац био рањен, остао је без ноге. Било је много несреће, и понашао сам се нетипично за ректора, тешио сам их и подржавао.
– Зар љубав није најбољи васпитни метод?
– Наравно, али постоји и дисциплина, и она је деци неопходна. Ако је нема она то злоупотребљавају. Сад сам ја духовник те деце, а мој син, свештеник и професор ми каже: „Не веруј у све те приче, зато што се они надају да ћеш утицати на мене. Једна ствар је исповест, а приче и разговори су друга, тим пре што знају лепо да причају. Не веруј им.“
Знате, то су богослови, а у богословији је потребна дисциплина. И не би било добро да сам остао. Владика Јоаникије је био строжи, а сад имају оца Гојка, он је веома добар. Уме и да казни, али с разлогом. Сад је лакше, богослови немају спољашњих проблема какве су имали моји ученици. Дешавало се и да их гађају камењем.
– Ко? Националисти, следбеници Мираша Дедеића?
– Да, само што је тада био Анатоније Аврамовић. Мираш је био следећи у такозваној „Црногорској цркви“. Ову „цркву“ су основали 1993. године.
– Шта предаје ваш син?
– Догматику и патрологију. Једном се десила забавна ствар. Кад се појавила потреба за наставницима митрополит Амфилохије је рекао: „Отац Момчило ће предавати догматику.“ Одговорио сам: „Не, не, плашим се.“ Владика се насмејао: „Напокон чујем да се нечега плашиш!“ А ја сам заиста био забринут. Наравно, знам догматику, али не умем да је предајем. Једна је ствар знати, а потпуно је друга ствар предавати, све то треба потврђивати цитатима, где поново да учим цитате? Тако да смо одучили да ће владика предавати догматику, а ја хомилетику и литургику, и у томе сам просто уживао, али нисам држао типична предавања.
– У чему се то огледало?
– Уопште нисам предавао по програму, нисам почињао предавање речима: „Данас ћу вам причати, рецимо, о литургијској литератури.“ Говорио сам: „Испричаћу вам оно што не можете да чујете од других, рећи ћу вам нешто о практичним стварима на које сам наишао као свештеник.“ И дан-данас ми се ученици обраћају с практичним питањима: „Како бисте поступили у тој и тој ситуацији?“
Често кажем да се светост не састоји у количини знања, напротив. Колико је образованих црквених људи, али покварених, грешних! Наравно, има и таквих као што је наш митрополит Амфилохије, он је стекао сјајно образовање, велики је богослов, али живи монашки, у хармонији, он је на директном путу ка светости.
– Оче Момчило, молимо вас да нам испричате нешто о вашим сусретима с патријарсима Германом и Павлом.
– Ту има много успомена, могао бих данима да пичам. Све је било важно. Видите, између патријарха Германа и оца Јустина је било несугласица. И сваки пут кад је служио патријарх отац Јустин није хтео да служи, ава Јустин је био свет, велики човек, а није схватио мисију патријарха Германа. Јесте, чињеница је да су патријарха Германа поставили комунисти, а већ изабраног патријарха су сменили. То је био човек светог живота, али он не би могао да учини оно што је патријарху Герману пошло за руком.
– Реците нам, ко је био изабран за патријарха.
– То је био владика Хризостом, Епископ браничевски, један од најобразованијих архијереја наше Цркве. Он је био слабог здравља, а патријарх Герман је био физички јак човек и одличан дипломата. Наравно, његова велика грешка је било то што је пристао на стварање Македонске цркве. Патријарх Викентије је због тога био отрован. Године 1958. кад је добијен налог о македонској аутономији патријарх Викентије се обратио сабору: „Добио сам такву команду, али сам против тога,“ – рекао је. Подигао је глас и седам дана касније је био мртав, таква су била времена.
После смрти патријарха Германа појавила се врло добра публикација „Ја и комунисти“. Редиговао ју је његов син, изванредан човек, свештеник Власта Ђорић. Данас је јасно колико тога исправног и доброг је учинио патријарх Герман. Имао сам среће да боравим поред њега, био сам његов чтец. И кад сам дошао имао сам духовну заштиту оца Јустина и физичку заштиту патријарха Германа. И шта да се ради, морао сам да балансирам између њих: да у присуству оца Јустина не помињем патријарха Германа, и да у присуству Свјатејшег не помињем оца Јустина.
– Како су се градили односи?
– Патријарх Герман је са сваким студентом-дипломцем разговарао у четири ока. И мене је позвао на разговор. Патријарх је знао да намеравам да наставим школовање у Енглеској, али је рекао: „Морам нешто да ти понудим: ако одлучиш да примиш постриг са тридесет година ћеш постати епископ.“ Одговорио сам: „Хвала вам, али волим једну смеђооку лепотицу и бићу свештеник у Котору.“ Почео је да се распитује о мојој девојци и рекао сам да је то кћерка његовог друга и мог професора. Патријарх се обрадовао, а онда је неочекивано упитао: „А зашто Котор?“ На то сам одговорио питањем: „Зар не мислите да у Котору треба да служи дипломирани богослов?“ И он ме је благословио: „Одлично, подржавам!“ После ми је дао свој број телефона који су знали само његов син и двојица епископа и нашалио се: „Ми га зовемо ‘црвени телефон’. Немој га злоупотребити, али ако буде нека потреба, назови ме у било које доба – знаћу да је ствар озбиљна.“
– Да ли сте морали да га назовете?
– Да, два пута. Два пута ми је претило хапшење: први пут 1972. године кад је почела изградња цркве која је у архитектонском смислу требало да буде копија срушене Његошеве цркве на Ловћену. Пројектовао ју је мој брат, архитекта, али то није била просто копија. Брат је одличан архитекта и син свештеника и хтели смо слепцима који су мислили да могу да сруше светињу покажемо да се она не може уништити. Није свима било јасно о чему се ради док није никла црква. И тада су почели проблеми иако смо захваљујући помоћи Божијој и једном храбром човеку из градске управе већ добили сва потребна документа. Јер шта је 1972. године значило добити дозволу за изградњу цркве? То је био скандал. И тада је била потребна помоћ патријарха Германа и он је много помогао. Један комунистички шеф је 1976. године покушао да ми одузме грађевинску дозволу, а ја сам му рекао: „Нећеш ми је одузети! За нас је цео српски народ, од сељака до патријарха.“ А он ће на то: „Не, патријарх је наш!“ И тако смо се препирали, говорио сам му: „Није!“ а он мени: „Јесте!“. А ја опет: „Није!“ а он опет по свом… И онда сам му рекао: „Добро, видећеш, ускоро ће доћи у манастир Савина, а после ће служити овде!“
Обратио сам се патријарху, објаснио сам му о чему се ради. Патријарх је одговорио да ће сигурно доћи, али ће служити владика Данило: он не може, не подноси врућину (већ тада је имао великих здравствених проблема). Али нам је било важно да се појави патријарх са белом камилавком. Поводом његовог доласка професор Јеротић нам је поклонио звоно како патријарха не би дочекала католичка, већ православна звона. Патријарх је дошао, служио је владика Данило, Свјатејши је седео на горњем месту и изашао је на „Вјерују“, висок, леп… А у храму сви певају, заједно, радосно! Сви су били потресени.
Касније су се поново појавиле тешкоће. Године 1982. је требало освештати цркву. Кад су комунисти схватили да желим да освештам храм на десетогодишњицу рушења ловћенске цркве учинили су све што је било могуће како би нас омели. Нажалост, Његова Светост тада није могао да допутује, али је служио владика Данило (Крстић). Патријарх је нашао начина да нас заштити.
Тог дана је изненада преминуо бивши Титов министар здравља Петровић, то је био наш земљак који је примио католицизам и који је умногоме ометао изградњу цркве. Његова кћерка је касније причала да је пред смрт говорио о освети, јер је црква посвећена Светом Петру Цетињском. Овде живи део Петровића који су прешли у католицизам, сад су то „велики Хрвати“, усташе.
– У Котору?
– Да, да, и то је посебан сегмент мог рада. Они себе сматрају Хрватима и убеђују друге да смо ми, Црногорци – Хрвати. Шта било, Хрвати, Шиптари, само не Срби. Погледајте шта се ради у Украјини, шта ради Запад! Разговарао сам с људима, то је исти сценарио.
– На шта сте све наизлазили?
– Знате, имао сам велика овлашћења и саветовао сам се с оцем Јустином: „Оче, дешава се да ме на улици неко вређа, псује, а таквог сам темперамента да не могу да гарантујем безбедност. У војсци сам научио неколико захвата, могу да оборим човека једним ударцем. Имам смирења да трпим личне увреде, али кад неко понижава свештенство, оца… Шта да радим?“ А он ми каже: „А како је светитељ Николај поступио с безбожним Аријем?“ И начинио је гест руком, ништа није рекао, али је показао.
Једном сам ишао улицом. И неки човек је повикао: „Попе, а можеш да ми…“ Застао сам, пришао и – трас, пао је. Народ се окупио: „Слушајте ме, зовем се Момчило Кривокапић, овај који овде лежи није увредио мене, рекао је… (поновио сам његове речи са све вулгарностима), он је то рекао сваком свештенику и мом покојном оцу, али они не могу да се бране, ја као што видите, могу! Ко је следећи?“ Онај се збунио и сви унаоколо су почели да се извињавају у његово име. Рекао сам само: „Устани и марш одаве!“ Наравно, после сам отишао код оца Јустина: петнаест дана поста, јео сам само суву храну. Често је касније препричавао ову епизоду, посебно владики Данилу који је био ниског раста. Свашта се дешавало. О мени су људи после почели да причају да имам црни појас. Много тога су причали, а ја сам ћутао, нека причају.
– Кад је ситуација почела да се мења?
– Власти су касније промениле своју тактику према свештенству. Трудили су се да компромитују свештенике, да покажу да су сви попови дебели, запуштени, необразовани. Један од задатака који је отац Јустин мени и супрузи, а она је лепа, образована жена, било је да шетамо градом кад омладина изађе на корзо. Наравно, ја увек носим расу. Знате ли шта је то било? Да ли знате шта је „топли зец“’? Кад би осуђеник дошао на Голи оток прво би га провели кроз строј, тукли су га, шутирали, пљували. Нешто слично смо и ми доживљавали (морално): погледи, гримасе, коментари… Мени је било лакше, навикао сам, мушко сам. Жена се враћала кући обливена хладним знојем, али је то био наш крст. Требало је срушити представу о дебелим поповима и њиховим заосталим женама. И на крају смо много омладине привукли у храм. Ава Јустин је био наше уточиште. Патријарх Павле је био један од првих „јустиноваца“, првих духовних чеда оца Јустина, заједно с Владиком Жичким Василијем (Костићем), владиком Григоријем (он је у Америци) и владиком Хризостомом, који је био изабран за патријарха.
Свестан сам да све могу само у Господу Исусу Христу, без Христа смо нула, ја бих први био убица и блудник да нисам постао оно што јесам. Наравно, то ми није падало на памет, али не дај Боже да сам постао комуниста, замислите да се изопачена идеологија накалеми на овакав темперамент.
Неки ме сматрају веома строгим, али ја уопште нисам строг, само према себи. Као архијерејски намесник никад нисам стављао примедбе ако бих видео некога без мантије, никад то нисам говорио митрополиту. Ако сам морао некоме да судим, најчешће сам судио благо, али кад се ради о канонима предузимам канонске мере. Шта човек да ради ако се монах ожени? Сам је себи пресудио, а нама преостаје само технички посао. Ако монах оде из манастира и ако три пута код њега шаљу старог монаха да га убеди, али он одбије, ствар је свршена.
– Оче Момо, обновили сте манастир, испричајте нам нешто о томе.
– Да, то је била велика радост. Раније нисам имао прилике да обнављам манастире, али је митрополит дао благослов и уз помоћ једног доброг човека који је финансирао рад обновили смо Жањички манастир. Врло је опасно мислити: „Могу! Урадићу!“ Да, могу, али у Исусу Христу, у Богу Који ми даје. И све се врти око тога. То нисам научио од професора, већ од једног библиотекара. Био је Рус, звао се Георгије Свишчев. Дошао је из Париза, емигрант, радио је као библиотекар на Теолошком факултету у Београду. Био је разговоран, свашта је причао, али је умео да каже тако да сумира све богословље. Обратио сам пажњу на то да је често понављао речи: „Без Мене не можете творити ничесоже,“ и „Све могу у Христу који ми даје снагу.“ А ја сам тек почео да студирам, требало је све синтетизовати, донети закључке и примењивати их у животу, и ове речи су постале моја животна аксиома. Георгије ме је научио ономе чему ме нису научили професори: они су давали фрагменте, а ми још нисмо умели да их спојимо у целину. Он ме је научио овом јеванђељском геслу, научио ме је и томе да човек треба да уложи све напоре, сав свој труд, да само по себи ништа неће да се уради. Али наравно, темељ љубави према Богу, према Цркви, темељ спремности да за њу дам живот, неустрашивост пред смрћу, усадио ми је отац.
Последња ствар коју бих желео да поделим с вама из свог овдашњег искуства. Свети Сава је спасавајући народ од паганства учинио врло важну ствар: уместо паганских домаћих богова дао нам је Крсну Славу. За време комунизма сам питао атеисте: „Кад ти је Слава?“ А он ми одговара: „Свети Никола.“ „Како свети Никола, – кажем, – ако не верујеш у Бога?“ – „Па тако, моји преци су славили, од давнина.“ И нико се није одрекао Славе. Чак и они који су примили католицизам чувају Славу! Замислите, римокатолик, сад већ Хрват и усташа, а слави Славу. А они који су на северу, који су се потурчили, свеједно се сећају која им је била Слава иако се променило много генерација. То је феномен нашег краја.
Наша заједничка историја нам говори о томе да је било много покушаја да се у људима убије Бог. Не само код нас. И у Русији је био прогона и затвора, али се вера обновила. Нико не може да победи Христа. Он нам даје Своју Љубав и треба само да одговоримо на њу кличући: „Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и Свјатоје Воскресеније Твоје славим!“
Разговор са оцем Момчилом Кривокапићем, првим ректором обновљене Цетињске богослови водила Светлана Луганска. Разговор је објављен у књизи „Људи Српске цркве“.
YouTube налог
инстаграм налог
Leave a Reply
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.