РУЧАК ПОВОДОМ СЛАВЕ ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ ПРАЗНИКА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ

• Поводом славе најстарије средње школе у Црној Гори, Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, у трпезарији школе освештани су славско жито и презан славски колач у славу Светог Петра Цетињског, покровитеља школе .

После Свете заупокојене архијерејске литургије у Цетињском манастиру, поред ћивота Светог Петра Цетињског и одра блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, први пут слава школе прослављена је без свог архипастира и учитеља, Митрополита Амфилохија.

Скромно, како и приличи у овим тужним тренуцима окупили су се ректор, професори и ђаци на ручку око славског колача, који је освештао и преломио, некадашњи ђак Цетињске богогословије, архимандрит Јефрем Дабановић, игуман манастира Стањевићи. После обреда, сабраним професорима и ученицима, бираним ријечима, обратио се о. Јефрем, који је између осталог казао: „Уважени ректоре Цетињске богословије, оче Гојко, драги професори. Ево, ових дана имамо и цетињског професора који је постао мандатар и будући предсједник Владе Црне Горе, што говори о томе, да је наша митрополија кроз историју била таква и никако другачија. Да се кроз духовну проткала и свјетовна димензија, јер кроз духовну димензију која је изродила поред митрополита који је основао Цетињску богословију и који је обновитељ Цетињске богословије 1992. године, јер су комунисти као што сте читали и као што знате 1945/6.. године, укинули Цетињску богословију и одузели некадашњу црквену зграду Биљарду гдје је некада била богословија. Али је наш митрополит 1992. године обновио и ја сам један од тих изданака обновљене Цетињске богословије и памтим те дивне људе; памтим прије свега митрополита нашег Амфилохија, дивнога старца кога је он наслиједио Данила Дајковића, старога митрополита, кога смо такође звали „ђеде“ у то вријеме, који се дивио и чудио тој храбрости митрополитовој, како се осмјелио да у таквим временима почне обнову Цетињске богословије. Сјећам се, нас је било дванаест, као дванаест апостола на том ручку у трпезарији Цетињског манастира, другог-трећег септембра. Пошто тада ова зграда управна није била завршена, нас дванаест су упутили у манастир Острог. Тако да је Цетињска богословија на почетку обнове неких два ипо мјесеца радила у манастиру Острогу у оном доњем конаку. Поред нас дванаест касније се придружило још кандидата, тако да је укупно прва генерација бројала 39 ђака. Неки су касније у току школовања одустали, ја сам рецимо већ на зимском распусту отишао у војску, јер са у међувремену завршио још једну средњу школу. Тада је већ било ратно стање у бившој Југославији, тако да сам се одазвао као војник. Такође памтим и дивне тренутке са Митрополитом и оне изданке који су касније то посвједочили као митроносци, са владиком Јоаникијем, са владиком Јованом славонским, са владиком Јоакимом кумановским у Македонији, такође и са епископом Јованом Пурићем и другима. Да не заборавим, касније имамо и два изданка међу ђацима, а то су садашњи епископ аустралијски Силуан и викарни епископ Његове Светости патријарха Иринеја, Владика Стефан, затим владика у Јужној Америци Кирило и други. Тако, да Цетињска богословија је увијек имала велике и свете изданке. Као што знамо који је главни оснивач и који је покровитељ духовни овога училишта јесте управо Свети Петар Цетињским на кога се угледао наш блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије и вазда се трудио, чак га некад нисмо понајбоље ни разумијевали, ту његову жељу и потребу, и просто смо мислили да је то невјероватно и да то неће успијевати да се споји и духовна и свјетовна власт у XX и XXI вијеку. Међутим, самим присуством данашњег мандатара будућег председника Владе говори о томе колико Митрополит Амфилохије заиста био видовит… Желим још једном срећну славу дјецо, да будете успјешни ђаци. Имате на кога да се угледате, заиста, митрополит као што знате, од милоште сви смо га звали ђедо, сви смо осјећали његову љубав и покровитељство и његову милост. И ми који га мало више знамо, заиста је дио нашег живота отишао са њим, то се не може поновити, ни у духовним разговорима, ни на исповјестима, све оно што смо ми били са њим искрено као са родитељем. Али, опет са друге стране је и наша обавеза и одговорност да такву једну мјеру успијемо, и колико можемо по нашим слабостима и врлинам и моћима да то пренесемо и вама. Желим успјех и нашем професорском кадру, овог богословског училишта, да наставе да се труде и умножавају онакве дивне изданке које је изњедрила и давала ова света школа до наших дана. Амин Боже дај, живјели на многаја љета“, казао је у својој бесједи архимандрит Јефрем.

После оца Јефрема, сабранима се обратио и ректор Цетињске богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Отац Гојко се у свом говору осврнуо на живот митрополита Амфилохија као професора Цетињске богословије, казавши: …његов животни смисао и животно опредељење, није потицао од неке његове супер моћи, него просто од његове вјере и везаности за Бога, гдје је било често ситуација, драга дјецо и ученици, било је често ситуација да Митрополит крене десно. Ти видиш десно је провалија, десно се не може, лијево треба да се иде. И ми сви кажемо „Владико, не десно него лијево“, а он онуда куда је кренуо Бог изведе и преко провалије и кроз море и преко пустиње итд. Заиста нијесам никад био склон да фантазирам и да људима приписујем неке натприродне моћи, али овај датум, да ми на Лучиндан – 20 Лучиндана смо сви ми с њим провели и 20 Лучиндана славили школску славу и дочекивали госте и знате сви каква је трпеза била и какви су то били дани овдје, да ми на Лучиндан њему служимо помен и опијело па то је нешто… Да се није ништа друго десило везано за Митрополита Амфилохија, а сви смо ми свједоци бар по 10 неких чуда малих, ово је једна круна његовога рада, да су сад просто дан његовог упокојења и дан Св.Петра Цетињског и Светога Луке и Петра II Ловћенског Тајновидца неодвојиви. Може се не знам шта десити, али ти су дани неодвојиви. Ја ћу исто искористити прилику, иако је ова трпеза скромна – данас нема ни весеља ни пјесме, ништа што просто не иде уз овај Митрополитов испраћај – али, искористићу прилику да још једном похвалим наше ђаке који су и у том карантину и данас и јуче стварно били једна група просвећених, зрелих људи којима не треба ништа два пута објашњавати и који су све радили како треба и што треба, и право да вам кажем некако сте ми дјеловали све ове дане, поготово јуче и данас као неки људи с којима би човјек могао да пође и код Цариградског и код Московског Патријарха и да обави било какву службу без неке претходне припреме. Баш сам поносан што смо ми данас у овој школи са оваквим ђацим, а ви сами знате како сте долазили у ову школу, и ко је одлазио и ко је понављао и како, дакле, просто Бог вас је просијао кроз једно сито и задње сито је ова корона. Да пожелим сваку срећу и напредак нашем професору Здравку. Нећемо расправљати о његовом случају у Богословији, већ смо то некако дефинисали, ако његове обавезе премијера буду такве да не стиже на наставу обезбиједили смо другог професора, али чим буде могао и кад год буде могао било који дан да дође да одржи час нама ће бити част и задовољство. Он је наш колега, професор, неодвојиви дио ове заједнице. Ја сам лично заступник овог секуларног модела да свак’ ради свој посао, али што каже отац Јефрем, тешко је то неким шестаром или неким склапером одвојити, ја желим Здравку срећу да овој експертској влади која ће бити секуларна, мултиконфесионална, грађанска прије свега. Мишљења сам стварно да нам требају неки људи који ће радити свој посао. Ако неки политичари раде свој посао, ето нас попова и богослова да ми радимо свој посао и да се једни другима не плетемо у простор и ја мислим да ће Црна Гора онда, што кажу, засијати пуним сјајем. Ми смо нашега Митрополита, драга дјецо, испратили, нека му је вјечан спомен и покој његовој племенитој души, а свима вама и свим професорима да Господ подари снаге и мудрости са благословом Светог Петра Цетињског, да се у својим животима угледате на овог великог архипастира и учитеља…“

Потом је све професоре и ђаке поздравио и бивши професор ове школе и мандатар др Здравко Кривокапић, који је подијелио своје успомене док је био професор у Цетињској богословији, и између осталог казао. „…Увијек сам се радовао сваком сусрету са богословом и током школовања и послије тога. Чак неких пута нисам могао одмах да препознам ко је и шта је, али када ми је у току разговора рекао ко је и шта је, и када смо се сретали и у Србији, чак и у Њемачкој сам сретао наше богослове, то ми је увијек био дирљив сусрет. Морам да вам кажем, ја сам дошао у ову богословију захваљујући благословима онога који данас није са нама, али више брине и данас него икада, јер је он човјек, како о. Гојко каже, ми смо мислили да не може да оде са овога свијета. Али је он отишао на онај свијет, и то је нама свима увијек говорио, да је ово за малена земаљско царство, да постоји једино оно за које треба да се боримо а то је ово вјечно. То вјечно је данас исказано и свако мјесто. Ја морам да вам свједочим и једно од чуда, десило се јуче. Не због тога што се упокојио наш митрополит, који ће сигурно бити светитељ. Десило се чудо, да неки људи који нијесу помирљиви, међу којима сам и ја, су у једном тренутку преломили ствар. То је необјашњиво. Значи, ако је неко чудо, онда ми очекујемо да чуда буду видљива. Нашим оком ако то није видљиво, ми то сматрамо да то није чудо. Десило се нешто невидљиво да је у једном тренутку преломљено. Ако је то тако, а сигурно јесте, онда видите колико се наш митрополит брине како ће бити и уређена држава а не само црква. Он је цркву уредио и то је огледни пример у који може сваки човјек да се увјери. Не само овим училиштем, које је изњедрило и бројне владике, него бројним амбасадама Господа које је он сматрао да је мјера живота на земљи. Није он гледао како ће то бити материјално, него како то Господу најбоље да буде. И замислите, у једном временском периоду, а ја сам свједок тога, стотинак до петсто људи, а данас су наше цркве препуне. Јер, зашто ће црква ако није због људи, зашто ће вјера ако није због оних који вјерују, и управо је то митрополит на најбољи начин урадио. Ако ви погледате Грчку, па донекле и Русију, у Грчкој у цркви долазе старији људи, у Русију ја сам осјетио и видио, то су бабушке које вјерују до краја, а овде код нас вјерују млади. И то је наша срећа, то је наша будућност, то је оно што је митрополит запалио у срцима младих…Ти млади људи су и ови наши ђаци, који данас славе своју славу. Драга дјецо, срећна вам и благословена слава, да је славите на много година. Живјели!“, закључио је свој поздрав професор Здравко Кривокапић.

професор Александар Вујовић