Репринт издање „Првог буквара са читанком за школе у Црној Гори“ дарован Цетињској богословији

Репринт издање „Првог буквара са читанком за школе у Црној Гори“ дарован Цетињској богословији

На почетку другог полугодишта у школској 2020/21. години, професори и ученици Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, примили су вриједан дар, репринт издање књиге „Први српски буквар са читанском за школе у Црној Гори“.

Књига Буквар о чијем настанку, садржини и изгледу је ријеч у овој књизи, резултат блиске сарадње, која се, прије тачно 150 година, одвијала између Сомборске Српске учитељске школе (Препарандије), те њених наставника и ђака, са просветним властима Кнежевине Црне Горе.

Као најразвијенији педагошки центар у Срба током последње 19. вијека, сомборска Српска препарандија и посебно њен наставник (касније и дугогодишњи управник) Никола Вукићевић, знатно и конкректно су помогли успостављање првог савременог школског система у Црној Гори, у духу српске солидарности и заједничких духовних и традиционалних вриједности. Као круна те сарадње, у сомборској Српској препарандији, настао је 1869/70.г. и први „Буквар са читанском за школе у Црној Гори“, који су на предлог др Ђорђа Натошевића, саставили наставник и педагог Никола Вукићевић и ђаци чланови сомборске ђачке дружине „Венац“. За ову свесрдну и братску помоћ црногорски кнез је одликовао сомборског наставника Николу Вукићевића.

Поводом 150. годишњице од овог лијепог примјера повезаности српског сјевера и југа, аутор, издавачи и начинили су књижицу коју су послали Цетињској богословији, као дар издавача (УГ „Норма“ Сомбор и Градска библиотека“Карло Бијелицки“ Сомбор) и донатора издања (Привредне коморе Војводине).

Рецензенти репринт издања књиге „Први буквар са читанком за школе у Црној Гори“ су проф. др Саша Мрковић и проф. др Јелица Стојановић, лектуру и коректуру књиге урадио је др Драгољуб  Гајић, док се дизајном књиге бавиио је Ј. М. Јофке. Књига је штампана је у тиражу од 100 примјерака у Сомбору 2020. године.

Ову вриједну и занимљиву књигу Цетињској богословији послали су др Јован Вујичић и аутор Милан Степановић.

Из Уводне ријечи аутора и рецентената књиге

У уводној ријечи аутор књиге која садржи и репринт издање Буквара Милан Степановић је између осталог записао: „Буквар је прва школска књига сваког ђака, његова прва радост и прва мука“, која се на српском језику, као појединачно издање, најраније јавља још кррајем 16. столећа, а наменски, за тек покренуте српске основне школе у Хабзуршкој монархији, од прве половине 18. столећа. Буквар је увек почетак краћег или дужег образовног путовања, које често траје и цео живот. И што дубље залазимо у прошлост, ранија издања буквара све више добијају на значају у просветној историји нашег народа. Пред читаоцем је репринт издање „Буквара са читанском за школе у Црној Гори“, чиме обележавамо једно и по столеће од изласка првог наменског школског буквара за ученике основних школа у Црној Гори, који су тада, уз помоћ руске влад еи српских интелектуалаца из Војводине, устројени на савремени начин. Можда ће неупућеном читаоцу бити необично што с еова годишњица обележава из Сомбора, старог средишта српске просвете и културе у Војводини, али када се зна да је први савремени школски буквар за Црну Гору настаоу знаменитој сомборској Препарандији, односно у првој Српској учитељској школи, онда овај разлог постаје јаснији…“.

Рецензент књиге проф. др Саша Марковић, историчар у свом предговору за књигу под називом „У потрази за идентитетом“ је између осталог рекао „Срби су, већ почетком 19. века, отпочели  своју „националну револуцију“, свесни потребе међусобне сарадње, без обзира на територију и њен тренутни геополитички  статус. Тај историјски процес био је немолосрдан за неодлучне и претила је асимилација читавог народа. Да би с еомогућио тај процес, отпочела је битка за развој образовања и васпитања, као и јачање њихове школске инфраструктуре. Патријархално друштво пружало је отпор услед неверице према новотаријама, али је, захваљујући инсистирању водећих људи, пре свега владика у Црној Гори и кнежева у Србији, тај процес напредовао. О томе су свједочили бројни путописци који су, у то време, пролазили Балканом и оставили писани траг о јединственом раздвојном путу Срба. У Црној Гори, доласком Николе I Петровића за кнеза 1860. године, држава је отпочела да спроводи све озбиљније реформе у правцу јачања институција и законодавства…Последица тога је и штампање „Буквара са читанком за школе у Црној Гори“, захваљујући одлучности Сомборца Николе Ђ. Вукићевића, вишедеценијски врсног наставника и директора Српске препарандије у Сомбору, јавног делатника и родољуба, можда најкреативнијег и организационо најпросвећенијег српског педагога тог времена. Таквим његовим особинама бесумње је допринела и дугогодишња сарадња са др Ђорђем Натошевићем. Ова активност оставрена је у оквиру тесне сарадње Срба „пречана“ са сународницима у Црној Гори на развоју идеје о општем образовању деце. Србима у Хабзбуршкој монархији, мањкало је слободе, што их је привлачило да се посвете културно-образовној мисији у слободарској Црној Гори“.

У свом тексту рецензије „Значајан допринос историји српског буквара и граматике“, проф. др Јелица Стојановић, историјски је изложила традицију српских буквара,  од најастаријег до „Првог буквара са читанком за школе у Црној Гори“, и између осталог записала: „Традиција српских буквара је дубока и вјековна (чиме се многи народи не могу похвалити). За српски језик и културу веома је важан давнашњи предак српских буквара „Минхенски абецедар“ писан у 12. вијеку, на последњем листу сатријег кодекса. Позната су још два српско ћириличко-глагољичка абецедара, који су забиљежени у „Чајничком јеванђељу“ и „Радослављевом зборнику“, из 14-15. вијека.  Први српски буквар штампан је 25. маја 1597. године у Венецији (као прва књига на којој се има учити и читати српски), а писац „Првог српског буквара“ на српсклословенском језику је Инок Сава, монах манастира дечани, родом из Паштровића… У другој половини 18. и почетком 19. вијека настало је неколико буквара код Срба (српскословенских и рускословенских): „Рукописни буквар“ Гаврила Стефановића Венцловића (1717) и „Буквар“ Захарија Орфелина (Венеција 1767, у штампарији Димитрија Теодосија). Курцбек је 1774. године у Бечу штампао буквар „Началноје ученије человјеком хошјашчим учитисја славенском чтенију“.  У недостатку српских буквара, у тешким и бесудним временима, долазили су буквари из православне и духовно и језички, па и у букварима, блиске Русије. Негдје у мају 1726. године, стиже учитељ и преводилац из Русије Максим Т. Суворов и исте године отвара у Карловцима „Славјанску школу“. Први учитељ рускословенског језика, Максим Суворов, за потребе српске просвјете са собом је донио 400 примјерака тзв. „московског буквара“Теофана Прокоповича, штампаног у Москви 1724. године на рускословенском језику и на руској црквеној ћирилици: „Первоје ученије отроком“. Овај буквар први пут је прештампан у Срба у Римнику 1726. године (то је први први руски буквар прештампан код Срба). Исте, 1724. године, штампан је тзв. „Кијевски буквар“ (у којем је прештампани руски буквар кијевског издања) који је називан „Буквар или началноје ученије человјеком хотјашчим учитисја славено-сербскими“ (Беч 1770). Међутим, прије свих ових познатих буквара, постојао је на српским просторима буквар рускословенске редакције штампан у Сант Петербургу, који се кон нас назива и „Савински буквар“. Штампан је крајем 17. вијека (1692. године), у саивору наше словесности. На српске просторе донесен је примјерак тог „Буквара“ у првој половини 18. вијека. Из њега је, како се може наћи у изворима, учио и Петар II Петровић Његош. У првој половини 19. вијека појављују се два најзначајнија буквара штампана српским народним језиком. У Бечу, 1827. године, штампан је буквар Вука Стефановића Караџића, назван „Први српски буквар“. Штампан је реформисаном, српском ћирилицом, иако су у школама и даље примјењивани буквари на црквенословенском језику. ово издање се потом наставља, прерастајући у традицију. Године 1836. штампан је „Српски буквар ради учења младежи црквеному и грађанскому читању“ Димитрија Милаковића, у Митрополитској књигопечатњи на Цетињу, према благослову владике Петра II Петровића Његоша. Српском буквару у Црној Гори се ускоро придружила и српкска граматика. Буквари су са граматикама најзначајнији приручници за савладаавње основних знања о језику и писму, у овом случају о српском језику и писму. Српски предзнак буквара и граматика у Црној Гори има своје утемељење и континуитет. Зато је несамјерљив значај „Буквара са читанком за школе у Црној Гори“…“, забиљежила је проф. др Јелица Стојановић.

 Александар Вујовић,

професор Цетињске богословије