ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ УЧЕНИКА И ПРОФЕСОРА ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ

[picasa width=“570″ height=“440″ autoplay=“1″ showcaption=“0″]http://picasaweb.google.com/bogoslovija.ct/242009[/picasa]

У периоду од 23. до 26. октобра 2009. године по већ устаљеном плану и програму Цетињске богословије, обављена је посјета светињама на Косову и Метохији. Са ученицима трећег разреда били су ректор Богословије протојереј Гојко Перовић, разредни старјешина трећег разреда јереј Немања Кривокапић, као и професори Душан Биговић и Здравко Кривокапић.

Путујући према Пећкој патријаршији обишли смо манастир Ђурђеви Ступови код Берана, гдје је сједиште епархије Будимњанско-никшићке. Владика Јоаникије са братсвом манастира нас је лијепо дочекао и угостио. После овог малог предаха смо наставили пут ка Пећкој патријаршији.

Након преласка граничног прелаза до Пећке Патријаршије смо ишли уз пратњу италијанских војника. Када смо стигли у манастир и смјетили се, одслужили смо вечерње и акатист Пресветој Богородици, и послије вечере кренули у оболазак манастирског комплекса.

Цркву посвећену Светим Апостолима је саградио у 13. вијеку архиепископ Арсеније, наследник Светог Саве. Када је саградио ову цркву пренио је и сједиште архиепископије из Жиче. Фреске које су сачуване су из разних периода. У овој се цркви чувају мошти Светог Јоаникија, првог патријарха и последњег архиепископа српског, Светог архиепископа Саве Другог, главе Петозарних мученика и мошти Светог архиепископа Никодима Пећког. Цркву Светог Димитрија је подигао архиепископ Никодим у 14. вијеку. Црква је фрескописана заслугом архиепископа Јоаникија. Овдје се чувају мошти патријарха Јефрема и Саве Четвртога. Црква посвећена Пресветој Богородици је, такође из 14. вијека, а она је задужбина Данила Другог. Он је и живописао ову цркву. У овом храму се налазе мошти ктитора Данила Другог као и чудотворна икона Пресвете Богородице. Данило Други је и саградио заједничку припрату испред ове три цркве, као и цркву посвећену Светом Николи. Од фресака у припрати, које су рађене за вријеме архиепископа Данила Другог мало је остало сачувано, а од оних које су остале посебно се издваја светородна лоза Немањића. Од првобитних фресака у цркви Светог Николе није сачувано ништа. Патријарх Макарије је касније обновио припрату и цркву Светог Николе. Манастир је више пута страдао, а и ризница манастира је опљачкана. Дио сачуваних црквених драгоцјености свједочи о њеној богатој прошлости. Конак је последњи пут спаљен 1981. године, а обновљен је 1983. године.

[picasa width=“570″ height=“440″ autoplay=“1″ showcaption=“0″]http://picasaweb.google.com/bogoslovija.ct/232009[/picasa]

У суботу поподне посјетили смо манастир Високи Дечани који се налази недалеко од Пећке патријаршије. Изградња цркве је почела 1327. године, а завршена је 1335. Њен ктитор, Свети краљ Стефан Дечански, није дочекао да је види завршену, а радове је наставио његов син Душан. У времену када је саграђена црква, саграђени су и манастирски конаци. Архитекта који је урадио план храма био је фра-Вита из Котора. Дечански храм спада у највеће црквене граћевине средњовјековне Србије. Живопис храма је трајао 15. година. Фрескописана површина цркве достиже површину од 2000 м2. Црква спада међу најочуваније цркве на нашем простору. Ризница манастира је веома богата. У храму се налази најстарији полијелеј и трон који су у потпуности сачувани. Уздуж ријеке Бистрице, поред које се налази манастир, има доста испосница међу којима је била и испосница Светог Стефана Дечанског. Нажалост, ове испоснице манастира Високи Дечани оштећене су и оскрнављене од албанског живља овог краја.

Оно што нас је посебно одушевило јесу службе у овом манастиру и појање дечанских калуђера. Свечано бденије у суботу и литургија у недјељу је нешто што се не може заборавити. Послије литургије су професори заједно са оцем Иларионом отишли у Ђаковицу да причесте неколико старијих жена, јединих преосталих Срба у Ђаковици.

За вријеме нашег боравка у Пећкој патријаршији и мансатиру Дечани осјећали смо се врло лијепо и пријатно, као да смо ту годинама боравили. Братсво и сетринство ова два манастира су и поред свих невоља и брига који их море били ведри и лијепо расположени трудећи се да се код њих што љепше осјећају.

[picasa width=“570″ height=“440″ autoplay=“1″ showcaption=“0″]http://picasaweb.google.com/bogoslovija.ct/23200902[/picasa]

У повратку смо посјетили манастир Морачу гдје се налази рука Светог Харалампија. Ту нас је срдачно дочекао настојатељ манастира отац Рафаило, и  пошто нам је испричао основне ствари о Манастиру, позвао нас на послужење.

Дође и крај овог путовања, али не обичног, већ путовања са много доживљаја и слика о животу Срба на Косову које су као ране,ране које не зарастају.

Општи је утисак да посјета Косовским светињама, народу и монаштву на Косову и Метохији чини обострану радост. За нас ученике ова посјета је једно велико искуство и духовни доживљај, а за људе на Косову доказ да нису заборављени и да их носимо у нашим срцима.

Дарко Ђерковић,

ученик трећег разреда