Историјат

ФЕНИКС ПОДНО ЛОВЋЕНА

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ ДО 1945. Г.

ПРИВРЕМЕНА БОГОСЛОВИЈА 1863. ГОДИНЕ

ЦЕТИЊСКА БОГОСЛОВИЈА 1869-1876.

БОГОСЛОВСКО-УЧИТЕЉСКА ШКОЛА 1887-1915.

БОГОСЛОВИЈА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ 1921-1944.

ЦЕТИЊСКА БОГОСЛОВИЈА 1992-2002

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ ДО 1945. Г.

Свети Петар Цетињски чудотворац у току своје дуге архипастирске службе (1784-1830) на трону Црногорско-приморских митрополита, поред свих недаћа и мука са којима се суочавао у борби за одржање народне слободе и учвршћење државно-правног поретка, свагда је имао на уму и неопходност увођења редовног школског система за васпитање и образовање црногорске омладине. Већ у првом обраћању руском царском двору приликом своје архијерејске хиротоније у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Петар Први наводи спремност да уз помоћ руског двора отвори „барем једну школу на Цетињу“. Сложена и тешка политичка ситуација непосредног окружења Црногорско-приморске митрополије којом је и на духовном и на свјетовном плану управљао митрополит Петар Први , онемогућавала је даље његове покушаје за остварење те племените и опште-корисне замисли. Вриједно је споменути успостављени контакт и исказану спремност за сарадњу по питању отварања школе на Цетињу, између митрополта Петра Првог и Доситеја Обрадовића из 1805. године о чему свједочи сачувана преписка. Тада дефинисана неопходност отварања богословског училишта биће макар и за кратко остварена у Београду отварањем Богословије 1810-1813. године. Држећи се наслијеђене вјековне традиције да се при манастирима обучавају писмености и основном знању духовне и свјетовне науке у првом реду млади кандидати за монаштво и свештеничку службу, а уз њих и дјеца имућнијих домаћина, таква школа постојала је и у вријеме митрополита Петра Првог при Цетињском манастиру. Своје основно богословско знање и писменост у тој и таквој школи стекао је Раде Томов Петровић – потоњи митрополит Петар Други. Не дуго по ступању на столицу Црногорско-приморских митрополита Петар Други (1830-1851.), увиђајући неопходност систематског образовања младих синова Црне Горе, отвара на Цетињу прву Основну школу у окриљу Манастира. Свршени ученици те школе (а понекад због преке потребе и несвршени) постављани су за учитеље по новоотвореним основним школама широм Црне Горе. Велики број њих примао је свештенички чин који је у то вријеме у неким породицама био насљедан. О бризи и напорима митрополита Петра Другог на на плану просвјећења и образовања свједочи и штампарија коју је он прибавио и која је радила у његово вријеме на Цетињу. За вријеме своје краткотрајне владавине испуњене бојевима за опстанак територијалне независности и одржање слободе, а такође и усиљеним напорима за проширење опсега своје кнежевине, књаз Данило Петровић (1851-1860.), настојао је да се отвори један средњошколски завод са циљем образовања будућих свештеника, учитеља и административних чиновника за новоформирани управни апарат кнежевине. Колико је тешка ситуација тада била снажно свједочи чињеница да су оловна слова штампарије владике Рада у недостатку муниције претопљена и употребљена за одбрану слободе.

ПРИВРЕМЕНА БОГОСЛОВИЈА 1863. ГОДИНЕ

Основна школа коју је на Цетињу отворио владика Раде била је главна и условно речено , највишег ранга школа у Црној Гори до 1863. године када је почела са радом Привремена Богословија. Те године склонио се у Црну Гору испред зулума херцеговачких ага архимандрит Нићифор Дучић. То је вријеме почетка вишедеценијске владавине Црном Гором књаза и потоњег краља Николе Петровића (1860-1918.). У договору са тадашњим цетињским архимандритом Иларионом Рогановићем отворио је Привремену Богословију у септембру мјесецу 1863. године. За ученике су примљени они свршени ученици цетињске Основне школе који су жељели да се посвете свештеничкој служби. Уз Дучића као управника и професора предавао је и Филип Поповић-Јабучанин, учитељ Основне школе. Добро замишљена ова Привремена Богословија престала је са радом послије неколико мјесеци из више разлога од којих је главни био тешко материјално стање кнежевине, односно немогућност издржавања професора, школског објекта и ученика. О озбиљности намјере да та школа буде чврсто утемељена и тиме задовољи нарасле потребе за добро образованим свештеницима свједочи сачувани нацрт школског плана и програма, који је на захтјев књаза Николе израдио архимандрит Дучић крајем 1862. године. Иако кратког вијека ова Привремена Богословија отворила је пут правој и пуној богословској школи која је неколико година касније почела са радом на Цетињу.

ЦЕТИЊСКА БОГОСЛОВИЈА 1869-1876.

Поучен пређашњим добрим искуством са кратковременим радом Привремене Богословије, књаз Никола потрудио се за обезбјеђење основних предуслова за живот и рад једног богословског завода утемељеног по правилима и мјерилима за ту врсту образовних институција. Приликом свог дипломатског пута у Петроград крајем 1868. године, међу осталим питањима које је рјешавао на царском двору, књаз је издејствовао финансијску основу за отварање Богословије и Женског односно Дјевојачког института за школовање и васпитање женске младежи. Редовна годишња припомоћ Богословији од 8.000 рубаља и Дјевојачком институту од 5.500 рубаља из царске Русије чинила је основу њиховог материјалног опстанка и рада све до краја њиховог просвјетног рада 1915. године. Школски план и програм за новоотворену Богословију саставили су протојереј Михаило Рајевски, свештеник при руском посланству у Бечу и Милан Костић свршени студент Кијевске духовне академије у рангу магистра. Свети Синод Руске православне цркве одобрио је, на тражење књаза Николе, овај школски план и програм односно Устав и учевни план Цетињске богословије. Свечано отварање и благослов рада извршени су 18 септембра (по Јулијанском кал.) 1869. године, а настава је почела сјутрадан. Просторије за учионице и смјештај полазника додијељене су у згради Биљарде гдје је Богословија са прекидима опстала све до насилног изгона од стране нове безбожничке власти 1945. године. На предлог проте Рајевског, књаз је за првог ректора одредио Милана Костића док је врховни управник (директор) по положају био митрополит Црногорско-приморски. Наставнике је бирао ректор, а књаз их је потврђивао. Школа је била трогодишња са по десет ученика у разреду, а они са најбољим успјехом примани су у завод (интернат) као питомци. Школске 1873-74. године Богословија је била пренијета и радила је у манастиру Острогу. По окончању школске 1874-75. Богословија је престала са радом усљед ратних напора којима је била изложена Црна Гора због Херцеговачког устанка, јер је због тога а такође и великог броја пристиглих избјеглица у цијелој књажевини настало ванредно стање. У овом периоду дужност ректора обављали су Милан Костић, архимандрит Висарион Љубиша и Божо Новаковић. И ако тек на почетку свога рада, када је у многим областима требало постављати основе за постојан и дуготрајан рад Богословије, њени ученици су храбро прихватили обавезу чувања народног духа и традиције. За усавршавање на умном, просвјетном и књижевном пољу богословци су у фебруару 1872. године основали просвјетно-књижевно друштво “Црногорски борац“. Свршени ученици Богословије били су основа интелигенције пред којом је стајала огромна одговорност и терет успостављања духовног, просвјетног и културног живота у слободној књажевини.

БОГОСЛОВСКО-УЧИТЕЉСКА ШКОЛА 1887-1915.

На Берлинском конгресу 1878. године призната је од стране свјетских сила међународна независност кнежевине Црне Горе, на челу је био кнез Никола Петровић-Његош. Нове потребе условљавале су брзу изградњу управног и просвјетног система. Послије девет година прекида Цетињска богословија наставила је рад по новом школском плану и устројству који је одобрио књаз Никола августа мјесеца 1887. године. Одобрена правила одређивала су да је Богословско-учитељска школа на Цетињу основана „ради стручне, научне и васпитне спреме онијех младића који се желе посветити свештеничком или учитељском звању“. Школа је почела са радом исте године а настава је трајала три године. Право уписа имали су само свршени ученици Гимназије, првенствено они са одличним успјехом. У овом периоду рада школа није имала интернат односно завод за смјештај својих ученика, али су за њихов живот и понашање прописана Дисциплинска правила. С обзиром да је 1881.године почела са радом Гимназија на Цетињу у просторијама Његошеве Биљарде гдје је од свог почетка радила и Богословија, а такође и због оскудности професорског кадра, од почетка школске 1890-91. интегрисани су Ректорат Богословско-учитељске школе и Управа Гимназије. Ученицима који су се опредијелили за учитељски позив за вјежбаоницу одређена је цетињска Основна школа гдје су ученици завршног трећег разреда обављали хоспитовање односно педагошку праксу. Наставни план и програм прилагођаван је два пута: 1890. и 1908. године када је Богословско-учитељска школа послије прекида од школске 1905-6. до 1907-8. године наставила са радом као четворогодишња школа. Балкански ратови одразили су се и на рад ове школе јер су ученици били мобилисани због чега је настава морала бити надокнађена и одржани ванредни испити. Покоравањем Краљевине Црне Горе од стране Аустро-угарске војске у Првом свјетском рату престаје са радом и Богословско-учитељска школа у јануару 1916. године. Ректорску дужност у разним звањима ( управљајући, вршилац дужности, заступник …) у овом периоду обављали су: Илија Беара, Јово Љепава, Живко Драговић, Лазо Поповић и Перо Вучковић. Број ученика Богословско-учитељске школе у сва три разреда износио је око тридесет, тако да је годишње излазило по десетак свршених ученика. Тај број је осјетно варирао јер је од 1908. године знатно повећан број уписаних полазника (готово утростручен). О високој свијести и културном нивоу ученика Богословско-учитељске школе свједочи чињеница да су ученици другог и трећег разреда крајем фебруара 1891. године започели да издају часопис „Цетињски богословац, лист за књижевност“ чији је мото био стих Владике Рада „Благородством Српство дише“. Архива Богословије и Богословско-учитељске школе није сачувана, и то је разлог да је веома тешко реконструисати живот и рад ове школе. Сабирајући непотпуне, сачуване податке долази се до броја од око двије стотине свршених ученика. Од њих је стасао велики број истакнутих носилаца јавног, друштвеног, политичког и културног живота Црне Горе. У реду ученика Богословско-учитељске школе био је и Томо Дајковић, потоњи митрополит Црногорско-приморски Данило (1961-1990.).

БОГОСЛОВИЈА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ 1921-1944.

По окончању Првог свјетског рата и народном уједињењу, створени су услови за обнову рада Цетињске богословије. С обзиром да је још прије обнављања њеног рада 1887. године као Богословско-учитељске школе, разаматрана могућност отварања двије посебне школе: Богословије за спремање свештеника и Учитељске школе за просвјетне раднике, сада у новим и повољнијим условима и пред новим и нараслим потребама долази до отварања и наставка са радом Цетињске богословије од школске 1921-22. године. Учитељска школа на Цетињу отворена је 1922. године. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, државним и црквеним уједињењем у канонски поредак 1918-1920. године наслијеђено је више богословских училишта: Ср. Карловци, Београд, Задар, Призрен, Рељево и Цетиње. Било је неопходно да се уједначе наслијеђена искуства и школски програми. Стога је Министарство вјера као директно надређено донијело 12. новембра 1921. године „Правилник о српским православним богословијама“, које су одређене као петоразредне школе за школовање свештеничког подмлатка, под врховним надзором Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. Одређено је да све богословије морају бити са интернатом за смјештај ученика. Услов за пријем јесу свршена четири разреда гимназије. У току школовања изучавано је 27 предмета општеобразовног и стручног карактера. Тада су поред Богословије Светог Петра на Цетињу наставиле рад и Богословија Светог Саве у Ср. Карловцима (спојена са београдском), Призренска, Сарајевска (бивша Рељевска), и новооснована у Битољу. Од школске 1928-29. г. богословије су подигнуте на ранг више школе у шестогодишњем трајању. Први ректор обновљене Цетињске богословије био је протојереј Станко Ивановић а наслиједио га је прота Василије Ристић. Прота Михаило Вуисић био је ректор дужи низ година у међуратном периоду и до насилног краја рада Богословије 1945. године. У току двадесетогодишњег рада измијењао се већи број предавача: професора, суплената и наставника од којих су неки у току Другог свјетског рата живот свој положили као невине жртве страдајући од нацифашистичког непријатеља и братске руке обезумљених безбожника. Цетињску богословију у међуратном периоду свршило је око четири стотине ученика од којих су највећи број опредијелили се за свештеничку службу, а међу њима и епископ Горњокарловачки Симеон Злоковић (1951-1990.). Бројни ученици ове школе а потоњи свештеници страдали су у току Другог свјетског рата и послије њега, жртвујући живот свој за Христа Бога. Уочи њемачког напада априла 1941. године Свети архијерејски синод је, предосјећајући опасност и бринући о животима и будућности ученика и професора богословија, распустио њихов рад. За кратко вријеме, Цетињска богословија радила је крајем 1943. г. и почетком 1944. године, када је омогућено само ученицима завршних разреда полагање испита и матуре што је мали број њих био у могућности. Успоставом нове власти крајем 1944. године насилно је прекинут рад Цетињске богословије изгоном професора и запосједањем њених просторија и инвентара. Разарање црквене организације Српске православне цркве и Црногорско-приморске митрополије у току Другог свјетског рата, а поготово на самом крају рата када је без суда и осуде, на правди Бога, убијено преко деведесет свештеника и црквених службеника на челу са Митрополитом-исповједником Јоаникијем Липовцем, јуна 1945. године, оставило је трагичне посљедице на живом организму Православне цркве у Црној Гори. Од ратних и поратних рана и страдања Митрополија се споро и тешко опорављала. Свијетла тачка у процесу обнове духовног живота и црквеног устројства у Митрополији и цијелој Српској православној цркви је обнављање рада Цетињске богословије у јесен 1992. године.

ЦЕТИЊСКА БОГОСЛОВИЈА 1992-2002

Догађаји од преломног значаја на општем светском и европском плану који су се збили крајем осамдесетих и почетком деведесетих година XX века имали су неминовно одраза и на српски народ и његов животни простор. Рушење берлинског зида и проширење европске уније симболи су јачања и јединства Европе. Сепаратистички покрети већине народа који су живели у границама тадашње државе Југославије подстакли су крваво ратно коло које је од 1992. године почело да се вија односећи бројне жртве а доносећи разарања, страдања, изгон и расељавање српског народа са вековних огњишта. И у животу и устројству Српске цркве на размеђи девете и десете деценије прошлог века дошло је до значајних промена у персоналном и у административном погледу. Трон српског патријарха преузео је Павле Стојчевић, Божји човек који је до тада већ 34 године као свећа изгарао на Косову и Метохији, Бога молећи по тамошњим светињама за спас и опстанак своје пастве. Изабрани су нови епископи и формиране нове епархије. Почело је зацељивање живе ране на телу Српске цркве у Америци. Митрополит Амфилохије Радовић је са владичанске столице равнога Баната у трон Светог Петра у Цетињском манастиру уведен руком Патријарха Павла 30. децембра 1990. године. Од првог дана своје митрополитске службе, како је и изрекао у својој наступној беседи, све своје богодароване умне и физичке снаге уложио је у духовну и моралну обнову живог народног бића Црне Горе. Затечено свештенство и монаштво, исцрпљено дугогодишњом пастирском службом у крајње неповољним условима комунистичке одн. радикално атеистичке власти, ионако малобројно, није имало довољно снаге да одговори потребама које је постављао готово стихијски талас обраћања Цркви и њеном предању великог броја народа. Нови посленици на њиви Господњој били су неопходни. Ради задовољења духовних потреба не само Митрополије већ и на ширем плану, Митрополит Амфилохије предлаже а Свети архијерејски сабор Српске православне цркве прихвата на свом редовном мајском заседању 1992. године и благосиља да се обнови рад и духовно-просветна мисија Цетињске богословије. Први вд. ректора био је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намесник бококоторски и парох у Котору. После одслужене Свете Литургије крај Ћивота светог Петра, 13. септембра 1992. године у згради Црквеног суда пригодном свечаношћу пред 38 богословаца и бројним гостима речи поздрава и благослова изговорили су митрополити Данило Дајковић (који је и сам пре 80 год. одн. 1912. год. почео да учи тадашњу цетињску Богословско-учитељску школу) и Амфилохије. Министри просвете Предраг Обрадовић и вера Слободан Томовић, поздрављајући овај знаменити чин истакли су историјску вредност и значај Цетињске богословије из које је изникло сво потоње више и високо школство у Црној Гори до данашњег Универзитета. Школски рад почео је у згради Црквеног суда где су били и смештени ученици јер је још од 1941. године узурпирана Његошева Биљарда у којој је Богословија радила од 1869. године. Већ од првих дана обновљеног рада Богословија се суочила са игноранцијом највиших представника државне власти у погледу исправљања полувековне неправде према њој као првој средњој школи у Црној Гори. И поред лепих обећања изречених приликом отварања обновљене Богословије није се изашло у сусрет решењу основних проблема радног и животног простора и материјалних потреба школе. Насртаји демонски на светињу Божју који су најбруталније почели на Петровдан 1991. године каменовањем Ћивота Светог Петра од стране дела цетињске светине, непрекидни су пратилац и реметилац живота и духовно-просветне мисије Митрополије и Богословије свих ових година, до наших дана. Каменице су засуле и оскрнавиле први славски колач Богословије и свећу о Лучиндану 1992. године. За ових десет година свака од генерација трпела је и подносила најразличитије нападе и тегобе. И ове десете године, у више наврата (фебруара, маја месеца) и пар дана иза Лучиндана неки од богословаца поднели су песнице и увреде због своје опредељености за службу Богу и српским духовним и историјским коренима и наслеђу. Поред овог нескривеног насиља Цетињска богословија иако прва а тиме и најстарија средњошколска установа у Црној Гори, читаве протекле деценије свога обновљеног рада и до дана данашњег подноси и додатну муку коју јој намећу локалне власти кроз неприпадајућу тарифу наплате воде, струје, телефона, комуналија што одвлачи велики износ новца чиме се умањује стандард богословаца. У Цетињску богословију стичу се на духовно-интелектуалну изградњу и образовање синови нашег народа од Македоније до Аустралије. Прва генерација окончала је своје школовање јуна месеца 1997. године поклоњењем Гробу Господњем и осталим светињама Свете Земље. По Божијем промислу, цетињски ходочасници предвођени Митрополитом Амфилохијем принели су али и примили на Гробу Господњем несвакидашњи дар – једног између себе који је положио монашке завете и ту на темељу наше вере, благословом јерусалимског патријарха Диодора рукоположен је за ђакона. Матурски испит пред изаслаником Светог синода протојерејем др Предрагом Пузовићем и испитном комисијом положило је 25 богословаца. Укупно је у седам генерација изашло 185 свршених богословаца. Двадесетак њих већ служи Господу у олтару а толико их шири благовест Христову као вероучитељи. Остали су наставили високо богословско образовање на духовним школама у Београду, Србињу, Москви, Петровграду, Кијеву, Солуну, Либертвилу… Четворица цетињских богослова положили су монашке завете. Свака од генерација имала је особити благослов да своје школовање оконча ходочашћем великим хришћанским светињама у Кападокији – Малој Азији, Бугарској, Светој Гори, Русији, српским манастирима… На свим тим светилиштима приман је благослов патријараха и архијереја у саборним богослужењима који се до дна бића утиснуо у срца и душу цетињских богословаца. Првог ректора од септембра 1995. године наследио је садашњи Епископ Будимљанско-никшићки Јоаникоје Мићовић који је по устоличењу у трон те светосавске епархије предао ректорску дужност свештенику Гојку Перовићу 1.септембра 2002. године. Уз ректора професорску службу врши 13 предавача. Богословија за потребе наставе, администрације и смештаја ученика и особља користи три објекта: 1. зграду Црквеног суда где су учионице и административни део, 2. привремени монтажни објекат подигнут 1996. год. у коме се налазе трпезарија, кухиња, магацин и ђачки хигијенски комплекс и 3. зграду Старе богословије подигнуту половином XIX века у којој се налази ђачки интернат. Од првог дана обновљеног рада Цетињске богословије и до данас Митрополит Амфилохије и ректори настојали су да се обезбеди квалитетан и задовољавајући простор за Богословију било повратком првобитне зграде Биљарде или подизањем нове, наменске зграде. Приликом заседања Светог арх. сабора на Цетињу о Лучиндану 1993. Патријарх Павле је са саборским оцима освештао камен темељац за нову зграду Цетињске богословије који од тада под Часном Трпезом Цетињског манастира чека да буде узидан у дом школе у којој се о Богу слови и пева. Непрекидно свих ових десет година цетињски богословци са својим професорима дају видног доприноса духовном животу и мисији Митрополије најпре учешћем у литургијском животу по црквама и манастирима. Учествовали су у дочеку и богослужењима васељенског патријарха Вартоломеја и руског Алексеја на Цетињу и Подгорици маја1993. Певали су на устоличењу патријарха Павла у Пећаршији 22. маја 1994. године. Тешко се може исказати и описати радост и духовно усхићење које је обузело срце и душу цетињских богословаца када су, са сабраним десетинама хиљада верног народа, уочи празника Светог Василија Острошког ходили у свечаној и непоновљивој литији са његовим светим моштима по свечевој родној груди и Никшићу 12. маја 1996. године. Свеноћно бденије уочи Благовести 1999. године под сводом манастира Ћелије док су небом прелетали Нато-бомбардери сејући смрт, и молитва угоднику Божјем авви Јустину на његовом гробу о дведесетогодишњици упокојења јесу неизбрисив духовни печат који су примили на тој молитвом и подвигом освештаној стопи српске земље. Радосни одјек звона Светосавског храма приликом свенародног прослављења Новомученика и исповедника српских непрекидно ће одјекивати у души свих цетињских богословаца који су са својим професорима узели молитвеног учешћа у канонизацији нових српских светаца коју је маја месеца 2000 године Господње, пред иконом Мајке Божје јерусалимске извршио Свети архијерејски сабор на челу са патријархом Павлом. Низу знаменитих духовних и црквенонародних свечаности којима су свој допринос дали јесте и повратак земног праха песника Јована Дучића и освештање октобра месеца 2ооо године, његовог почивалишта Грачанице херцеговачке. Дочек у пролеће 2002. године атинског архиепископа Христодула, александријског патријарха Петра ВИИ, прослава 750 година манастира Мораче… све радост и духовно укрепљење које снажи цетињске богословце. Свој допринос дају и духовно-просветној мисији учешћем у духовним академијама и прославама широм Митрополије. Особити вид наставка духовно-просветне мисије јесте и низ Богословско-философских симпосија које од 1993. године организују у дане Светих Ћирила и Методија (маја месеца) Цетињска богословија и Философски факултет из Никшића са учесницима из земље и иностранства. До сада је одржано осам научних скупова на теме од суштинског значаја за савремену богословско-философску проблематику: Логос у богословљу и философији; Философија рата; Светост и одговорност; Личност; Откровење, стварање, разарање; Христово распеће и жртва; Кривица и покајање и Језик и стварност. Научни прилози са ових симпосија сабрани су у четири зборника који су објављени а поготово први о философији рата под насловом Јагње Божје и Звијер из бездана, привукли су својом вредношћу велику пажњу стручне и заинтересоване јавности. У част и спомен прве деценије обновљеног рада Цетињске богословије, садашња генерација професора и ученика приредила је и издала Споменицу на преко 600 страница. У њој је приказана десетогодишња путања стасавања и израстања Цетињске богословије на духовним и историјским темељима чији су камени међаши светиње Божје са ћивотима његових угодника Претече и Крститеља Јована, Петра Цетињског, Арсенија Сремца, Василија Острошког, Превлачких преподобномученика, Стефана Пиперског … Кроз збирку одабраних докумената и сведочанстава везаних за десетогодишњи живот и рад обновљене Цетињске богословије сабраних у Споменици, може се бар у основним токовима сагледати развојни пут, муке, проблеми, искушења које је поднела али и духовни плодови које је принела на олтар духовности и црквене просвете у периоду 1992-2002. године. Зато, имајући на уму поучну реч патријарха нашег Павла:“Браћо, благе речи а јаки докази!“ предата је за сведочанство садашњим и потоњим генерацијама збирка пробраних докумената (у факсимилу) и писаних сведочанстава са напоменом да је једино у Божјој књизи уписана сва мера трпљења и страдања која су пратила и још прате живот Цетињске богословије. Уписане су ту и радости и благодат Господња која нас је као благопријатна роса са Ермона крепила да истрајемо у верности Животодавцу и заповестима Његовим. Благодат која као небеско уздарје излива се са светиња које је својом руком Промислитељ посејао широм Митрополије Црногорско-приморске, да са тих извора напојени богослови Цетињске богословије, разишавши се међу све народе земаљске шире Благовест Христову.